SIN MI JE PET GODINA SVAKOG PETKA TRAŽIO TAČNO 10 EURA, A NIKADA MI NIJE REKAO ZA ŠTA MU TREBAJU: Mislila sam da ih troši s društvom i nisam mnogo pitala. Ali jednog petka rekao je da mu novac više neće trebati. Istog popodneva pred našom kućom zaustavio se automobil, a iz njega je izašao stariji čovjek sa velikom kartonskom kutijom. Pogledao je mog sina i rekao: „Nikola, danas je red da tvoja majka sazna gdje je odlazio svaki njen euro.“
Nikola je prvi put tražio deset eura kada je imao trinaest godina.
„Za šta ti treba?“
„Za nešto poslije škole.“
Pretpostavila sam da ide na sok, kupuje hranu ili skuplja novac s društvom.
Narednog petka ponovo je tražio isto.
Onda i sljedećeg.
To je postala navika.
Petkom bih mu ostavila deset eura na kuhinjskom stolu.
Nikola nikada nije tražio više.
Čak ni kada je napunio šesnaest i počeo izlaziti.
Ponekad bih ga zadirkivala:
„Šta ti to petkom kupuješ već godinama?“
Uvijek bi odgovorio:
„Jednom ću ti reći.“
A onda, nekoliko dana poslije njegovog osamnaestog rođendana, vratio mi je novčanicu.
„Od danas mi više ne treba.“
Nisam stigla ništa pitati.
Nekoliko sati kasnije pred kućom se pojavio nepoznati čovjek.
Zvao se Radovan.
Kutiju koju je nosio spustio je na naš sto.
Unutra su bile desetine računa.
Svi su bili iz veterinarske ambulante.
„Ne razumijem.“
Nikola je sjeo pored mene.
Tada mi je ispričao ono što je skrivao pet godina.
Kada je imao trinaest, na putu iz škole pronašao je psa vezanog za ogradu napuštene kuće.
Pas je bio mršav i povrijeđen.
Nikola je pozvao broj sa ogrlice.
Javio se Radovan.
Pas nije bio njegov.
Pripadao je njegovom sinu Marku.
Marko je nekoliko mjeseci ranije poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Nakon njegove smrti pas je ostao kod rođaka, ali je pobjegao.
Radovan ga je tražio sedmicama.
Kada ga je Nikola pronašao, veterinar je rekao da će liječenje trajati dugo.
Radovan je tada živio od male penzije.
Nikola mu je dao svojih deset eura.
„Znam da nije mnogo“, rekao mu je, „ali mogu donijeti opet sljedećeg petka.“
I donio je.
Svake sedmice.
Kada se pas oporavio, mislio sam da je tu kraj priče.
Nije bio.
Radovan je u međuvremenu počeo pomagati napuštenim životinjama u svom kraju.
Nikola je nastavio davati svojih deset eura za hranu i veterinarske troškove.
„Zašto mi nisi rekao?“
„Jer bi ti odmah dala više.“
„Pa naravno da bih.“
Nasmijao se.
„Zato ti nisam rekao. Htio sam da to bude od mene.“
Pogledala sam račune.
Pet godina po deset eura sedmično.
To je bio iznos koji je za našu porodicu ipak značio nešto.
Ali onda sam primijetila da računi ukupno vrijede mnogo više.
„Odakle ostatak?“
Radovan se nasmijao.
Nikolina navika nije ostala samo između njih dvojice.
Veterinar je nakon nekog vremena počeo naplaćivati manje.
Vlasnik prodavnice hrane dodavao je besplatne vreće.
Jedan nastavnik iz Nikoline škole čuo je priču i počeo ostavljati po deset eura.
Onda još nekoliko ljudi.
„Tvojih deset eura nikada nije bilo najvažnije“, rekao je Radovan.
„Važno je bilo što si ti prvi počeo.“
Ali još nisam razumjela zašto je tog dana donio kutiju.
Radovan je izvadio fasciklu sa dna.
Unutra je bio dokument.
Mala parcela koju je naslijedio od roditelja sada je bila registrovana kao privremeno prihvatilište za napuštene pse.
Na prvoj stranici stajalo je ime:
„Markov i Nikolin kutak.“
Nikola je odmah odmahnuo glavom.
„Rekao sam da ne stavljaš moje ime.“
„Znam“, odgovorio je Radovan. „Nisam te poslušao.“
Zatim je iz automobila izašao još neko.
Mladi bračni par držao je istog onog psa.
Sada je bio star, sijed oko njuške, ali zdrav.
Udomili su ga prije nekoliko godina.
Čim je ugledao Nikolu, povukao je povodac i potrčao prema njemu.
Moj osamnaestogodišnji sin kleknuo je nasred dvorišta i zagrlio ga.
Tada sam shvatila zašto mi pet godina nikada nije objasnio gdje odlazi novac.
Nije skrivao nešto čega se stidio.
Skrivao je dobro djelo jer nije želio da zbog njega dobije pohvalu.
Sljedećeg petka ostavila sam deset eura na kuhinjskom stolu.
Nikola ih je ugledao.
„Mama, rekao sam da mi više ne trebaju.“
„Znam.“
Pored novčanice sam stavila još deset.
„Ova prva je tvoja. Druga je moja. Sad kad znam gdje idu, petak nastavljamo zajedno.“