MOJA BAKA JE 24 GODINE SVAKOG 18. MARTA KUHALA RUČAK ZA PET OSOBA, IAKO JE ŽIVJELA POTPUNO SAMA: Postavila bi sto, nasula pet tanjira i čekala tačno do tri popodne. Ako niko ne dođe, hranu bi spakovala i podijelila komšijama. Nikada nije htjela reći koga čeka. Poslije njene smrti otišla sam u njenu kuću da raščistim stvari. Na stolu sam pronašla pet tanjira koje je pripremila unaprijed i cedulju: „Ako danas dođu četvorica muškaraca, nemoj ih pustiti da odu prije nego što ti kažu šta se dogodilo tvom ocu.“
Moj otac je poginuo kada sam imala dvije godine.
O njemu sam znala vrlo malo.
Majka je govorila da je stradao u nesreći na gradilištu.
Baka nikada nije pričala o njegovoj smrti.
Ali svakog 18. marta ponašala se neobično.
Ustala bi rano i spremila ogroman ručak.
Pet tanjira.
Pet čaša.
Pet stolica.
A onda bi sjedila sama i čekala.
„Ko treba da dođe?“
„Četiri čovjeka.“
„Koja?“
„Oni znaju.“
Dvadeset četiri godine niko nije došao.
Baka je umrla početkom marta.
Nekoliko dana kasnije otišla sam u njenu kuću.
Na kalendaru je 18. mart bio zaokružen crvenom bojom.
Pored njega:
„Ove godine će doći.“
Ne znam zašto, ali tog jutra sam pripremila sto baš kao ona.
Pet tanjira.
U 14:52 pred kućom se zaustavio automobil.
Iz njega su izašla četiri starija muškarca.
Nijedan nije pokucao odmah.
Stajali su ispred kapije i razgovarali.
Tek nekoliko minuta kasnije jedan je prišao vratima.
„Je li Milena kod kuće?“
Rekla sam da je umrla.
Čovjek je spustio pogled.
„Onda smo zakasnili.“
Pokazala sam im bakinu poruku.
Čim su pročitali posljednju rečenicu, pogledali su jedan drugog.
Pustila sam ih unutra.
Sjeli su za četiri prazna mjesta.
Ja sam sjela na bakino.
Najstariji se zvao Željko.
„Vaš otac nije poginuo onako kako su vam rekli.“
Osjetila sam kako mi se stomak steže.
Ispričao je da su njih petorica radila zajedno u fabrici.
Ne na gradilištu.
Moj otac je bio poslovođa.
Osamnaestog marta dogodio se kvar na velikoj industrijskoj mašini.
Radnici su dobili naređenje da nastave proizvodnju iako je zaštitni sistem bio isključen.
Otac je odbio.
Posvađao se sa direktorom.
Nekoliko sati kasnije mašina se pokvarila.
Četvorica muškaraca ostala su zarobljena u pogonu.
Moj otac se vratio po njih.
Sva četvorica su izašla.
On nije.
„Zašto je onda porodici rečeno da je poginuo na gradilištu?“
Muškarci su ćutali.
Željko je konačno rekao:
„Zato što smo mi potpisali da se nesreća nije dogodila u fabrici.“
Firma im je ponudila novac.
Ali nije samo novac bio razlog.
Zaprijetili su im da će ostati bez posla i da njihove porodice neće dobiti ništa.
Sva četvorica su imala malu djecu.
Pristali su.
Baka je nekoliko mjeseci kasnije saznala istinu.
„Zašto ih nije prijavila?“
Jedan od muškaraca izvadio je staru kovertu.
Baka je znala da bez njihovog svjedočenja neće moći dokazati ništa.
Zato im je rekla:
„Neću vas tjerati. Ali svakog 18. marta ručak će vas čekati. Kada budete spremni da kažete istinu, samo dođite.“
I tako je čekala.
Godinu.
Pet.
Deset.
Dvadeset.
„Zašto ste došli tek sada?“
Željko je stavio fasciklu na sto.
Firma je odavno zatvorena.
Direktor je umro.
Ali jedan od muškaraca pronašao je stare interne izvještaje o nesreći.
Dokaze da je moj otac nekoliko puta upozoravao na kvar.
Došli su da ih predaju baki.
I da konačno daju izjave.
„Dvadeset četiri godine ste čekali?“
Niko nije pokušao da se opravda.
Najmlađi među njima rekao je:
„Svake godine smo znali da je sto postavljen.“
Ispostavilo se da su nekoliko puta dolazili do kraja bakine ulice.
Nikada nisu imali hrabrosti prići vratima.
Sve do te godine.
Dok smo razgovarali, pogledala sam peti tanjir.
Onaj ispred mene.
Tek tada sam primijetila da je baka ispod njega ostavila još jednu poruku.
Bila je namijenjena meni.
Pisalo je:
„Nemoj odlučiti hoćeš li im oprostiti dok ne čuješ sve. Ja sam ih čekala zbog istine, ne zbog osvete.“
Dokumenti nisu mogli vratiti mog oca.
Ali su konačno promijenili ono što je pisalo u službenim zapisima o njegovoj smrti.
Sljedećeg 18. marta ponovo sam spremila ručak.
Ovoga puta nisam postavila pet tanjira.
Postavila sam šest.
Četvorica muškaraca su došla.
Peto mjesto ostavila sam za sebe.
A na šestom je stajala očeva fotografija.
Baka je 24 godine čekala da za njen sto dođu četiri čovjeka. Meni je bio dovoljan jedan ručak da konačno saznam zašto ih nikada nije prestala čekati.