„KADA SAM OTIŠLA PO KĆERKU U VRTIĆ, VASPITAČICA MI JE REKLA: ‘ALI NJU JE PRIJE SAT VREMENA VEĆ PREUZEO VAŠ SUPRUG.’ PROBLEM JE BIO U TOME ŠTO JA NISAM IMALA SUPRUGA.“
Ana je nekoliko sekundi samo gledala vaspitačicu.
„Molim vas, ponovite.“
„Lanu je preuzeo vaš suprug oko tri.“
„Ja nisam udata.“
Vaspitačici je nestao osmijeh sa lica.
Odmah je pozvala direktoricu.
Ana je već vadila telefon.
„Ko je odveo moje dijete?!“
U evidenciji je stajalo da je Lanu preuzeo muškarac koji se predstavio kao Marko Jovanović.
Znao je Lanino puno ime.
Znao je ime njene majke.
Čak je znao i sigurnosnu riječ koju je Ana dogovorila sa vrtićem za slučaj da neko drugi dođe po djevojčicu.
„Tu riječ znamo samo ja, moja majka i moja sestra.“
Policija je stigla nekoliko minuta kasnije.
Pregledali su kamere.
Na snimku se vidio visok muškarac sa kačketom kako drži Lanu za ruku.
Djevojčica nije plakala.
Naprotiv.
Nešto mu je pričala i smijala se.
„Ona ga poznaje“, rekao je policajac.
Ana je odmah pozvala majku.
„Jesi li nekome rekla sigurnosnu riječ?“
„Nisam.“
„A Jelena?“
„Kakve veze Jelena ima s tim?“
Ana je pozvala sestru.
Telefon joj je bio isključen.
Tada se sjetila nečega.
Prije tri dana Jelena je pitala može li Lana provesti vikend kod nje.
Ana je odbila jer su već imale planove.
„Nađite moju sestru.“
Policija je provjerila njenu adresu.
Stan je bio prazan.
Komšinica je rekla da je Jelena tog jutra otišla sa putnom torbom.
Ani su se odsjekle noge.
„Ona je umiješana.“
Ali sat vremena kasnije policija je pronašla Jelenu.
Bila je na autobuskoj stanici.
Sama.
Nije znala ništa o Lani.
„Telefon mi se pokvario jutros.“
„Jesi li nekome rekla sigurnosnu riječ?“
Jelena je problijedjela.
„Jesam.“
„Kome?!“
„Tati.“
Ana je zaćutala.
Njihov otac Zoran živio je u drugom gradu.
„Zašto bi tati trebala riječ za preuzimanje Lane?“
„Nije njemu trebala.“
Prije nekoliko mjeseci Zoran je upoznao čovjeka po imenu Marko.
Radio je u domu za stare u kojem je Zoran povremeno boravio nakon operacije.
Marko mu je često pomagao.
Jednog dana Zoran mu je pokazivao fotografije porodice.
Spomenuo je Lanu.
I, ne razmišljajući, ispričao kako su Ana i vrtić izmislili „tajnu lozinku“ da niko nepoznat ne može preuzeti djevojčicu.
Ana je gotovo viknula:
„I rekao mu je riječ?!“
„Izgleda da jeste.“
Policija je pronašla Markovu adresu.
Nije bio kod kuće.
Ali ubrzo je stigao poziv.
Jedna žena prijavila je muškarca sa djevojčicom u malom kafiću na izlazu iz grada.
Policija je otišla tamo.
Lana je pronađena.
Bila je potpuno nepovrijeđena.
Ana ju je zagrlila toliko snažno da je djevojčica počela protestovati.
„Mama, gušiš me!“
„Zašto si otišla s tim čovjekom?“
Lana je zbunjeno odgovorila:
„Rekao je našu riječ.“
Marko nije pokušao pobjeći.
Mirno je sjedio dok mu policajci nisu prišli.
A onda je rekao nešto što niko nije očekivao.
„Nisam htio da je otmem.“
„Onda zašto ste je odveli?“, pitala je Ana.
„Zbog vašeg oca.“
Zoran mu je prethodne večeri telefonirao.
Bio je dezorijentisan i rekao da mora hitno vidjeti unuku.
Marko je mislio da porodica zna za to.
„Zašto mene niste pozvali?“
„Nisam imao vaš broj.“
„Pa ste jednostavno otišli po moje dijete?!“
Tek tada je shvatio koliko je ozbiljnu stvar napravio.
Ali priča još nije bila završena.
Kada su pozvali Zorana, nije se javljao.
Policija je otišla do njegovog stana.
Pronašli su ga na podu pored kreveta.
Bio je živ, ali mu je hitno trebala pomoć.
Kasnije se ispostavilo da je u stanju zbunjenosti zvao Marka i tražio da dovede Lanu, vjerujući da je sve prethodno dogovoreno sa Anom.
Marko je pogrešno pretpostavio da ima dozvolu.
Njegova nepromišljena odluka napravila je haos.
Ali upravo zbog nje su shvatili da nešto nije u redu sa Zoranom dovoljno brzo da mu pomognu.
Ana mu zbog toga nije oprostila postupak.
„Mogli ste pozvati vrtić, policiju, bilo koga.“
„Znam.“
Vrtić je nakon incidenta promijenio pravila.
Sigurnosna riječ više nije bila dovoljna.
Ana je promijenila i svoju.
Nije je rekla čak ni ocu.
Nekoliko mjeseci kasnije Zoran se oporavio.
Jednog popodneva pitao je:
„A koja vam je sad riječ za Lanu?“
Ana ga je pogledala.
„Tata, upravo si razlog zbog kojeg je više nikome ne govorim.“
Lana se ubacila:
„Ja je znam!“
Svi su je pogledali.
Djevojčica se ponosno nasmijala.
„Ali neću vam reći. Mama kaže da je deda najgori čuvar tajni u porodici.“