„KAD SAM OTIŠLA DA PREUZMEM STARI ORMAR KOJI SAM KUPILA NA AUKCIJI, PRODAVAC MI JE REKAO: ‘PRIJE NEGO ŠTO GA ODVEZETE, MORATE VIDJETI ŠTA SMO PRONAŠLI IZA ZADNJE DASKE.’ IZVADIO JE DJEČIJI CRTEŽ NA KOJEM JE BILA NACRTANA MOJA KUĆA — I ISPOD NJE MOJE PREZIME.“
Ivana je pomislila da je u pitanju slučajnost.
Ormar je kupila za 120 eura na aukciji stvari iz stare kuće koja je pripadala čovjeku po imenu Radovan.
Nikada ga nije upoznala.
„Gdje ste pronašli ovo?“
„Bilo je zalijepljeno između dvije daske.“
Na crtežu je bila žuta kuća sa zelenim prozorima.
Ispred nje troje ljudi.
Ispod njih dječijim rukopisom:
„KUĆA JOVANOVIĆA.“
Ivana se prezivala Jovanović.
Ali još čudnije — kuća na crtežu izgledala je gotovo potpuno isto kao kuća u kojoj je odrasla.
„Koliko je ovo staro?“
Prodavac je okrenuo papir.
Na poleđini je pisalo:
17. AVGUST 1996.
Ivana je tada imala osam godina.
Ponijela je crtež kući i pokazala ga majci.
Majka ga je pogledala nekoliko sekundi.
Onda je sjela.
„Odakle ti ovo?“
„Iz nekog ormara.“
„Čijeg?“
„Radovana Ilića.“
Majčino lice se promijenilo.
„Baci ga.“
Ivana se nasmijala.
„Zašto svi u ovoj porodici mislite da je bacanje stvari rješenje za sve?“
Majka nije odgovorila.
„Ko je Radovan?“
„Čovjek kojeg nisam vidjela trideset godina.“
To je bilo sve što je željela reći.
Ivana je počela pregledati ormar.
Na unutrašnjoj strani jedne ladice pronašla je urezane inicijale:
M.J. + R.I.
Njena majka zvala se Mirjana Jovanović.
Radovan Ilić.
Sljedećeg dana Ivana se vratila prodavcu.
Saznala je da Radovan nije umro.
Preselio se u dom za stare, a kuća je prodata jer više nije mogao živjeti sam.
Ivana ga je pronašla.
Kada je ušla u njegovu sobu i rekla svoje ime, starac ju je dugo gledao.
„Ti si Mirjanina kćerka.“
„Poznajete moju majku?“
„Bolje nego što bi ona željela da znaš.“
Ivana je izvadila crtež.
Radovan se nasmiješio.
„Mislio sam da je to odavno izgubljeno.“
„Ko ga je nacrtao?“
Starac je pogledao datum.
„Ti.“
Ivana je odmahnula glavom.
„Nikada vas nisam upoznala.“
„Jesi.“
Radovan je otvorio ladicu pored kreveta.
Izvadio je fotografiju.
Na njoj je bila Ivana kao djevojčica.
Sjedila je upravo pored tog ormara.
Pored nje su bili njena majka i Radovan.
„Ovo nije moguće.“
Ali prepoznala je svoju haljinu.
Imala ju je na fotografijama sa osmog rođendana.
„Zašto se ničega ne sjećam?“
Radovan je objasnio da je Mirjana godinama prije bila njegova poslovna partnerka.
Zajedno su vodili malu prodavnicu namještaja.
Ivana je kao dijete često dolazila tamo poslije škole.
Ormar koji je sada kupila bio je jedan od prvih komada koje su zajedno restaurirali.
„Zašto mi majka nikada nije pričala o tome?“
Radovan je spustio pogled.
„Jer smo se rastali veoma ružno.“
Njihova prodavnica propala je 1997.
Nestala je velika suma novca.
Mirjana je vjerovala da ju je Radovan pokrao.
Radovan je tvrdio da je novac uzela ona.
Nikada više nisu razgovarali.
„A šta se stvarno dogodilo?“
„To ne znam ni danas.“
Ivana nije mogla prihvatiti taj odgovor.
Kod kuće je detaljno pregledala ormar.
Izvadila je ladice.
Skinula donju ploču.
Ništa.
Tek kada ga je majstor počeo rastavljati radi restauracije, pronašli su metalnu kutiju uguranu u jednu od bočnih stranica.
Unutra su bili računi iz prodavnice.
Bankovni izvodi.
I mala kaseta.
Na njoj je pisalo:
„MIRJANA I RADOVAN — POSLUŠATI ZAJEDNO.“
Ivana je pozvala majku.
„Ne zanima me.“
„Mama, neko je ovo sakrio prije skoro trideset godina.“
„Rekla sam ti da me ne zanima.“
„Onda ću odnijeti Radovanu.“
Majka se pojavila kod Ivane dvadeset minuta kasnije.
Prvi put nakon skoro tri decenije Mirjana i Radovan našli su se u istoj prostoriji.
Niko nije progovorio dok Ivana nije pustila kasetu.
Začuo se muški glas.
Oboje su ga odmah prepoznali.
Bio je to njihov nekadašnji knjigovođa, Dragan.
Priznao je da je uzimao novac iz prodavnice.
Kada je shvatio da će biti otkriven, falsifikovao je evidenciju tako da izgleda kao da su Mirjana i Radovan potkradali jedno drugo.
Plan mu je uspio bolje nego što je očekivao.
Poslovni partneri su se posvađali.
Prodavnica se raspala.
Dragan je nestao.
Godinama kasnije, teško bolestan, pokušao je priznati šta je uradio.
Kasetu i dokumente ostavio je u ormaru koji je znao da Radovan čuva.
Ali nikada mu nije rekao gdje ih je sakrio.
Mirjana je ugasila kasetofon.
Radovan je gledao u pod.
„Trideset godina sam mislio da si ti.“
„I ja sam mislila da si ti.“
Ivana ih je pogledala.
„I niko od vas nije pomislio da jednostavno razgovara?“
Oboje su ćutali.
Radovan se konačno nasmijao.
„Bili smo mlađi.“
Mirjana je odmahnula glavom.
„Ne. Bili smo gluplji.“
Ormar je na kraju završio u Ivaninoj kući.
Nije ga restaurirala.
Ostavila je čak i ogrebotine.
Dječiji crtež stavila je u okvir iznad njega.
Nekoliko sedmica kasnije majka ju je posjetila.
Pogledala je crtež i rekla:
„Sada se sjećam dana kada si ga nacrtala.“
„Ja još uvijek ne.“
„Pitala si nas hoćemo li zajedno raditi kada budemo imali sto godina.“
Ivana se nasmijala.
„Šta ste odgovorili?“
Majka je pogledala stari ormar.
„Da hoćemo. Izgleda da smo samo napravili pauzu od trideset godina.“