„MOJA KĆERKA SE VRATILA IZ ŠKOLE I REKLA: ‘MAMA, DANAS JE DOŠLA NOVA UČITELJICA I ZNA KAKO ME TI ZOVEŠ KAD SMO SAME.’ NASMIJALA SAM SE, SVE DOK NIJE IZGOVORILA NADIMAK KOJI NIKO OSIM MENE I NJENOG OCA NIJE ZNAO.“
Moja devetogodišnja kćerka došla je iz škole neobično uzbuđena.
„Mama, danas nas je mijenjala neka nova učiteljica.“
Nisam obraćala mnogo pažnje dok nije dodala:
„Zvala me Bubamara.“
Spustila sam šolju.
Tako sam Saru zvala od dana kada se rodila.
Taj nadimak nismo koristili pred rodbinom, prijateljima niti u školi.
Znali smo ga samo ja i njen otac.
„Možda si joj ti rekla?“
„Nisam.“
„Kako se učiteljica zove?“
„Ne znam. Samo je bila danas.“
Pitala sam Saru kako izgleda.
Kada mi ju je opisala, nisam prepoznala nikoga.
Sljedećeg jutra otišla sam u školu.
Direktorica je pregledala raspored i rekla:
„Juče nijedna nova učiteljica nije mijenjala nastavu u razredu vaše kćerke.“
Pomislila sam da je Sara nešto pobrkala.
A onda je direktorica otvorila snimak kamere iz hodnika.
Pokazala sam prstom prema ženi koja je izlazila iz Sarine učionice.
„To je ona.“
Direktorica se približila ekranu.
Lice joj se potpuno promijenilo.
„Poznajem ovu ženu. Ali ona ne bi smjela biti ovdje…“
Žena se zvala Tamara.
Nije bila učiteljica.
Radila je u istoj školi prije više od deset godina kao pedagog, a zatim se odselila.
„Zašto ne bi smjela biti ovdje?“, pitala sam.
Direktorica je objasnila da Tamara nije bila najavljena kao posjetilac. Niko nije znao kako je ušla niti zašto je provela skoro pola sata u učionici.
Odmah sam nazvala muža, Igora.
Čim sam izgovorila ime Tamara, zaćutao je.
„Poznaješ je?“
„Da.“
„Odakle?“
„Bili smo zajedno.“
To nisam očekivala.
Veza je završila nekoliko godina prije nego što smo se Igor i ja upoznali.
„Otkud onda zna kako zovemo Saru?“
Igor je rekao da nema pojma.
Nije razgovarao s Tamarom više od deset godina.
Pronašli smo njen broj preko zajedničkog poznanika.
Nazvala sam je.
Javila se odmah.
„Znala sam da ćete me zvati.“
„Zašto ste prilazili mom djetetu?“
„Nisam joj prilazila zbog Igora.“
„Onda zbog koga?“
„Zbog vas.“
Ostala sam bez riječi.
Tamara je tada rekla moje djevojačko prezime.
Poznavala je i moju majku.
Ispostavilo se da smo se Tamara i ja upoznale mnogo prije Igora.
Ja sam tada imala samo pet godina.
Tamara je kao srednjoškolka živjela u stanu iznad nas.
Jednog ljeta čuvala me nekoliko sedmica dok je moja majka radila.
Nisam je se sjećala.
Ali ona se sjećala mene.
„Kakve to veze ima sa Sarinim nadimkom?“
Tamara je odgovorila:
„Bubamara nije nadimak koji ste vi izmislili.“
Moja majka je mene kao malu zvala upravo tako.
Nakon njene smrti, kada sam dobila Saru, nesvjesno sam isti nadimak prenijela na kćerku.
Potpuno sam zaboravila odakle mi.
Tamara ga nije zaboravila.
„Ali zašto ste ušli u učionicu?“
Tu je priznala nešto mnogo manje misteriozno, ali prilično glupo.
Došla je u školu po dokumentaciju svoje sestričine.
Dok je čekala sekretaricu, ugledala je Saru u hodniku.
Odmah je primijetila koliko liči na mene kao dijete.
Pitala ju je kako joj se zove mama.
Kada je čula moje ime, bila je sigurna.
Ušla je u učionicu jer je tamo bila njena bivša koleginica. Nekoliko minuta je pričala sa djecom dok je učiteljica otišla do kancelarije.
Direktorica je kasnije napravila problem jer posjeta nije bila evidentirana.
„A zašto ste Saru nazvali Bubamara?“
Tamara se nasmijala.
„Izletjelo mi je. Tako sam zvala i vas.“
Te večeri sam pronašla kutiju sa fotografijama moje pokojne majke.
Na jednoj sam imala možda četiri godine.
Na poleđini njenim rukopisom pisalo je:
„Moja Bubamara.“
Pokazala sam fotografiju Sari.
„Vidiš? Baka je tako zvala i mene.“
Sara se oduševila.
„Znači ja sam druga Bubamara?“
„Izgleda.“
Pogledala je oca.
„A kako je tata zvao onu učiteljicu kad su bili zajedno?“
Igor se zagrcnuo vodom.
Ja sam počela da se smijem.
„E, to ćemo pitati tatu kad ti odeš na spavanje.“
Igor me pogledao.
„Nećemo.“
Sara je krenula prema sobi, pa se okrenula:
„Dobro. Onda ću sutra pitati Tamaru.“
Tog trenutka Igor je shvatio da je misterija sa nadimkom možda riješena.
Ali njegovi problemi tek su počinjali.