„NAKON ŠTO SAM DOBILA OTKAZ, OTIŠLA SAM U PEKARU U KOJOJ SAM RADILA KAO STUDENT DA PITAM TRAŽE LI RADNIKA. VLASNIK ME JE POGLEDAO I REKAO: ‘POSAO IMAŠ. ALI PRVO MORAŠ VIDJETI NEŠTO ŠTO ČUVAM ZA TEBE VEĆ 14 GODINA.’“
Nakon što sam ostala bez posla, vratila sam se u malu pekaru u kojoj sam radila kao student.
Vlasnik Dragan me je odmah prepoznao.
„Tražite li možda radnicu?“, pitala sam.
Pogledao me je nekoliko sekundi.
„Posao imaš. Ali prvo moraš vidjeti nešto što čuvam za tebe već 14 godina.“
Otišao je u kancelariju i vratio se sa starom kovertom.
Na njoj je bilo moje ime.
„Ko vam je ovo dao?“
Dragan je spustio kovertu ispred mene.
„Čovjek kojeg si jedne noći izbacila iz ove pekare.“
Ukočila sam se.
A onda je dodao:
„Ono što nisi znala jeste da je zbog tebe sutradan uradio nešto što je promijenilo živote šestoro ljudi.“
Nisam se odmah sjetila.
Dragan jeste.
Bila sam studentkinja i radila noćnu smjenu. Pred zatvaranje je u pekaru ušao muškarac u prljavoj jakni.
Bio je pripit i tražio hranu.
Kada sam mu rekla cijenu, počeo je preturati po džepovima.
Nije imao dovoljno.
Dala sam mu dvije kifle i jogurt.
„Ne treba platiti.“
Ali onda je počeo praviti problem drugom gostu.
Viknuo je.
Morao je napolje.
„Znači prvo sam ga nahranila, pa izbacila?“
Dragan se nasmijao.
„Otprilike.“
Muškarac se zvao Zoran.
Sljedećeg jutra vratio se potpuno trijezan.
Mene nije bilo.
Ostavio je novac za hranu i kovertu.
„Zašto mi je nisi dao?“
„Rekao je da ti je dam samo ako se jednog dana vratiš ovdje kada ti stvarno bude teško.“
To mi je zvučalo besmisleno.
„Kako je mogao znati da ću se vratiti?“
„Nije znao.“
Otvorila sam kovertu.
Unutra nije bilo novca.
Bila je jedna adresa i poruka:
„Ako ovo čitaš, znači da ti sada treba pomoć više nego meni one noći. Idi na ovu adresu i reci da te šalje Zoran.“
Adresa je bila udaljena nekoliko ulica.
Istog dana sam otišla.
Očekivala sam kuću.
Pronašla sam malu radionicu namještaja.
Na vratima je pisalo:
„ŠEST STOLICA“
Dočekao me muškarac od pedesetak godina.
Bio je Zoran.
Nisam ga prepoznala.
On mene jeste.
„Trebalo ti je četrnaest godina.“
„Nisam znala da imam zakazan sastanak.“
Počeo se smijati.
Skuvao mi je kafu i ispričao šta se dogodilo nakon one noći.
Zoran je tada bio na najgorem mjestu u životu.
Izgubio je posao.
Razveo se.
Počeo piti.
Te noći nije imao ni za večeru.
Kada sam mu dala hranu, a zatim ga izbacila jer se ponašao bezobrazno, rekla sam mu nešto čega se uopšte nisam sjećala:
„To što nemaš novca nije sramota. Ali nije razlog da budeš loš prema ljudima.“
Ta rečenica ga je pogodila.
Sutradan je prvi put nakon dugo vremena nazvao brata i zamolio za pomoć.
Prestao je piti.
Počeo je popravljati stari namještaj u garaži.
Vremenom je otvorio radionicu.
„A šestoro ljudi?“
Pokazao je prema hali.
Unutra je radilo šest radnika.
Svaki od njih nekada je bio u ozbiljnim problemima.
Jedan je izašao iz zatvora i niko ga nije želio zaposliti.
Drugi je godinama spavao po prihvatilištima.
Jedna žena pobjegla je iz lošeg braka bez ičega.
Zoran im je davao priliku zato što je neko nekada dao priliku njemu.
„Ali ja sam ti dala dvije kifle.“
„Nisi.“
„Jesam, sjećam se.“
„Kifle sam pojeo. Njih sam zaboravio.“
Pogledao me.
„Sjetio sam se onoga što si rekla.“
Tada me pitao čime sam se bavila prije otkaza.
Vodila sam administraciju i nabavku u jednoj firmi.
Zoran se nasmijao.
„Savršeno.“
„Za šta?“
Njegova radionica je rasla, a on je bio katastrofalan sa papirima, računima i dobavljačima.
Trebala mu je upravo osoba poput mene.
„Čekaj. Dragan mi je već ponudio posao u pekari.“
„Onda imaš dva.“
Prvi put nakon otkaza nisam osjećala strah.
Imala sam izbor.
Prihvatila sam Zoranovu ponudu.
Ali sam se vratila u pekaru da zahvalim Draganu.
„Znači nećeš raditi kod mene?“
„Ne.“
„Odlično.“
Zbunjeno sam ga pogledala.
„Zašto odlično?“
Dragan je pokazao prema vratima.
Na njima je već stajao papir:
TRAŽIMO RADNIKA.
„Da si prihvatila, morao bih ti objasniti da sam ti posao ponudio samo da ne odeš prije nego što otvorim kovertu.“
„Znači slagao si me?“
„Malo.“
„A šta da Zoran nije imao posao za mene?“
Dragan je slegnuo ramenima.
„Onda bih stvarno morao da te zaposlim. Ne čuvam ja kovertu četrnaest godina da bih na kraju ispao đubre.“