„MOJ SIN JE POČEO SVAKOG ČETVRTKA DOLAZITI KUĆI DVA SATA KASNIJE. GOVORIO JE DA IMA DODATNU NASTAVU. POVJEROVALA SAM MU — SVE DOK ME RAZREDNICA NIJE PITALA: ‘KAKVU DODATNU NASTAVU?’“
Moj četrnaestogodišnji sin Luka skoro dva mjeseca svakog četvrtka dolazio je kući oko 16 sati.
Nastava mu se završavala u dva.
„Imamo dodatnu matematiku“, govorio je.
Nisam sumnjala sve dok nisam srela njegovu razrednicu.
„Baš mi je drago što Luka ide na dodatnu nastavu“, rekla sam.
Zbunjeno me pogledala.
„Kakvu dodatnu nastavu? Četvrtkom nema ništa poslije škole.“
Sljedećeg četvrtka nisam otišla na posao.
Sačekala sam Luku ispred škole i krenula za njim.
Nije otišao ni kod druga ni u kafić.
Ušao je u jednu malu prodavnicu polovnih stvari.
Kroz izlog sam ga vidjela kako prilazi starijem čovjeku iza pulta.
Čovjek mu je pružio kovertu.
A Luka je rekao:
„Još samo dvije sedmice. Mama ne smije saznati prije rođendana.“
Ušla sam.
Luka se ukočio čim me ugledao.
„Mama?!“
„Kakva matematika, Luka?“
Stariji čovjek iza pulta počeo se smijati.
„Rekao sam ti da će te uhvatiti.“
Na stolu su bile stare lampe, satovi, radio-aparati i kutije pune kablova.
„Šta radiš ovdje?“
Luka je spustio glavu.
„Radim.“
Mislila sam da se šali.
Nije.
Vlasnik prodavnice, gospodin Branko, objasnio mi je da Luka već skoro dva mjeseca svakog četvrtka dolazi kod njega.
Čistio je robu, slagao kutije, fotografisao predmete i pomagao mu da ih postavlja na internet.
„Zašto?“
Luka nije odgovarao.
Uzela sam kovertu.
Unutra je bilo 35 eura.
„Zašto ti treba novac?“
„Mama, vrati.“
„Za šta štediš?“
Branko je pogledao Luku.
„Reci joj.“
„Ne.“
„Onda ću ja.“
Luka ga je pogledao kao da ga je izdao.
Branko je otišao iza zavjese i vratio se sa velikom kartonskom kutijom.
Otvorio ju je.
Unutra je bila stara šivaća mašina.
Prepoznala sam je odmah.
Isti model kakav je nekada imala moja majka.
Lukina baka.
Nakon njene smrti prodali smo većinu stvari jer sam ostala sama sa kreditom i dugovima.
Šivaću mašinu sam posebno teško prodala.
Na njoj me majka naučila šiti.
Godinama sam govorila da mi je to jedina stvar zbog koje se kajem.
„Luka…“
„Nije ista bakina“, brzo je rekao. „Nju nisam mogao pronaći.“
Na internetu je našao identičan model.
Koštao je 180 eura.
Planirao je kupiti ga za moj četrdeseti rođendan.
„Zato si radio?“
Klimnuo je.
„Nisam htio tražiti od tebe novac da ti kupim poklon.“
Nisam znala da li da ga zagrlim ili izgrdim zbog dva mjeseca laganja.
Uradila sam oboje.
„Nikada više nećeš lagati gdje si.“
„Dobro.“
„I nećeš raditi bez da ja znam.“
„Dobro.“
„I ne treba mi šivaća mašina od 180 eura.“
Tu se Branko umiješao.
„Sad je kasno.“
Pogledala sam ga.
„Kako mislite?“
„Mašina više nije na prodaju.“
Luka se prepao.
„Prodali ste je?!“
„Jesam.“
„Kome?“
Branko je pokazao prema meni.
„Njoj.“
Nisam razumjela.
Branko je izvadio račun.
Cijena:
0 eura.
„Ne mogu ovo prihvatiti.“
„Možete.“
Branko mi je tada ispričao zašto.
Moja majka je gotovo dvadeset godina popravljala odjeću njegovoj porodici.
Kada je Brankova žena ostala bez posla, moja majka mjesecima joj nije naplaćivala ništa.
„Nisam znao da ste joj vi kćerka dok Luka nije jednom rekao bakino ime.“
Pogledala sam sina.
„A novac koji je zaradio?“
Branko mu je vratio kovertu.
„Njegov je. Zaradio ga je.“
Luka je odmah rekao:
„Onda ti kupujem nešto drugo.“
„Ne kupuješ.“
„Ali rođendan ti je za dvije sedmice.“
„Poklon već imam.“
Pokazala sam prema mašini.
„Ali nju nisi platio.“
„Ne mislim na nju.“
Zagrlila sam ga.
Na moj rođendan mašina je stajala u dnevnoj sobi.
Luka mi je ipak pružio malu kesu.
„Rekla sam bez poklona.“
„Ovo je samo pet eura.“
Unutra je bio metar za šivenje.
Na njemu je markerom napisao:
„ZA SLUČAJ DA OPET BUDEŠ MJERILA KOLIKO KASNIM IZ ŠKOLE.“
Pogledala sam ga.
„Vrlo smiješno.“
Luka se nasmijao.
„Znači ipak mi je matematika koristila.“