„KAD SAM UŠLA U TAKSI, VOZAČ ME JE POGLEDAO U RETROVIZOR I REKAO: ‘VI STE MILICA, JE L’ TAKO?’ NIKADA GA RANIJE NISAM VIDJELA. A ONDA JE DODAO: ‘VAŠ MUŽ MI JE REKAO DA ĆETE JEDNOG DANA SJESTI U MOJ AUTO.’“
Kasnila sam na posao i zaustavila prvi taksi koji je naišao.
Čim sam sjela, vozač me je pogledao u retrovizor.
„Vi ste Milica, je l’ tako?“
Ukočila sam se.
„Poznajemo li se?“
„Ne.“
„Kako onda znate moje ime?“
Nekoliko sekundi je ćutao.
A onda rekao:
„Vaš muž mi je prije tri godine dao vašu fotografiju i rekao da ćete jednog dana možda sjesti u moj auto.“
Moj muž Marko nikada mi nije spomenuo tog čovjeka.
„Zašto bi to uradio?“
Vozač je zaustavio automobil pored puta.
Okrenuo se prema meni i rekao:
„Zato što sam ja čovjek zbog kojeg vas je slagao gdje je bio one noći kada vam se rodio sin.“
Odjednom mi se vratila noć koju sam godinama pokušavala zaboraviti.
Porodila sam se tri sedmice ranije.
Marko nije bio uz mene.
Telefon mu je satima bio nedostupan.
U bolnicu je stigao tek pred jutro, blatnjavih pantalona i sa ogrebotinom na licu.
Rekao mi je da mu se automobil pokvario na putu.
Povjerovala sam mu.
Nikada više nismo razgovarali o tome.
„Šta se stvarno dogodilo?“, pitala sam taksistu.
Zvao se Haris.
Prije tri godine nije vozio taksi.
Radio je kao građevinski radnik.
Te noći vraćao se kući motociklom kada ga je na mokrom putu udario automobil.
Vozač je pobjegao.
Marko je naišao nekoliko minuta kasnije.
Zaustavio se.
Pozvao hitnu.
Haris je obilno krvario i gubio svijest.
Hitna nije mogla brzo stići zbog nevremena.
Marko ga je stavio u svoj automobil i krenuo prema bolnici.
Usput mu je zazvonio telefon.
Zvala sam ja.
„Zašto se nije javio?“
„Jeste.“
„Nije.“
Haris me pogledao.
„Javio se, ali vi to niste čuli.“
Telefon je bio spojen na automobil.
Marko je čuo medicinsku sestru kako govori da sam krenula na hitan carski rez.
Okrenuo je automobil prema porodilištu.
Vozio je možda minut.
A onda je stao.
Na zadnjem sjedištu Haris je jedva disao.
Najbliža bolnica u kojoj su ga mogli zbrinuti bila je u suprotnom pravcu.
Marko je morao izabrati.
Nastavio je prema Harisovoj bolnici.
„Zbog mene je propustio rođenje svog sina“, rekao je Haris.
Nisam znala šta da kažem.
„Zašto mi onda nije rekao istinu?“
„Pitao sam ga isto.“
Marko mu je nekoliko dana kasnije došao u bolnicu.
Rekao je da sam bila povrijeđena što ga nije bilo.
Htio mi je objasniti.
Ali kada je došao kući, zatekao me iscrpljenu, uplakanu i sa bebom koja je imala komplikacije.
Nije želio da njegova odluka postane još jedna stvar o kojoj moram razmišljati.
Smislio je glupu priču o automobilu.
„To i dalje ne objašnjava moju fotografiju.“
Haris se nasmijao.
„Dolazimo do toga.“
Poslije nesreće nije mogao mjesecima raditi fizički posao.
Imao je ženu i dvoje djece.
Marko mu je pomogao da završi obuku i kupi polovan automobil na rate.
Tako je Haris počeo voziti taksi.
Kada je prvi put sjeo u automobil, Marko mu je dao moju fotografiju.
„Šta je rekao?“
Haris se nasmijao.
„Rekao je: ‘Ovo je moja žena. Ako ti ikada slučajno uđe u taksi, vozi je besplatno. Još joj dugujem jednu vožnju do bolnice.’“
Počela sam se smijati i plakati istovremeno.
„Tri godine držite moju fotografiju u taksiju?“
„Ne baš.“
Iz pretinca je izvadio staru fotografiju.
Bila je izgužvana na ivicama.
„Prvih godinu dana jesam. Poslije sam mislio da se nikada nećemo sresti.“
„A ipak ste me prepoznali?“
„Marko vas ima kao pozadinu na telefonu. Čovjek pokazuje slike porodice kao da je jedini na svijetu dobio ženu i dijete.“
Kada sam stigla na posao, nisam platila vožnju.
Haris nije dozvolio.
Te večeri sačekala sam Marka.
„Je li ti se automobil pokvario one noći kada sam rodila?“
Lice mu se promijenilo.
„Ko ti je rekao?“
„Jedan taksista.“
Marko je zatvorio oči.
„Nevjerovatno.“
„Zašto mi nisi rekao?“
„Jer sam mislio da ćeš me pitati bih li opet izabrao isto.“
„A bi li?“
Dugo je ćutao.
„Da.“
Prišla sam mu.
„Dobro.“
Iznenađeno me pogledao.
„Dobro?“
„Da. Bila sam u bolnici okružena ljekarima. Taj čovjek je umirao na zadnjem sjedištu.“
Marku su se napunile oči suzama.
„Ali mogao sam propustiti sve.“
„Propustio si rođenje.“
Pokazala sam prema dnevnoj sobi gdje je naš trogodišnjak upravo bojicama crtao po papiru.
„Nisi propustio ono poslije.“
Nekoliko dana kasnije Marko je pozvao Harisa na ručak.
Došao je sa suprugom i djecom.
Prije odlaska Haris mi je pružio vizitkartu.
„Ako vam ikada zatreba taksi, zovite.“
„Hoće li opet biti besplatno?“
„Ne.“
„Kako ne?“
Pokazao je prema Marku.
„Dug vašeg muža je vraćen. Od sada vas vozim po taksimetru.“
Pogledala sam Marka.
„Sjajno. Mogao si barem spasiti nekoga ko daje doživotni popust.“
Haris se počeo smijati.
Marko je odmahnuo glavom.
„Eto zašto ti nisam rekao tri godine.“