Prije nekoliko mjeseci u našu firmu je došao novi radnik. Zvao se Marko, bio je desetak godina mlađi od mene i tek se doselio u naš grad. Nije poznavao skoro nikoga, pa smo se brzo zbližili. Pokazivao sam mu posao, išli smo zajedno na pauzu i često ga vozio kući jer nije imao auto.
Jednog dana mi je rekao da je kupio staru kuću na periferiji. Bila je jeftina, ali je zahtijevala mnogo rada. Marko je većinu ušteđevine dao za kuću, pa je pokušavao sve renovirati sam.
„Ako budem plaćao majstore za sve, mogu odmah prodati kuću“, našalio se.
Jedne subote pozvao me da vidim šta je napravio. Kada sam stigao, shvatio sam da se malo precijenio. Dnevnu sobu je sredio pristojno, ali u hodniku je pola zida bilo otvoreno, a kupatilo je izgledalo kao gradilište.
Najveći problem bila mu je voda.
Trebao je zamijeniti nekoliko cijevi i postaviti novi bojler. Ja sam godinama ranije radio s ocem na takvim poslovima i znao sam dovoljno da mu mogu pomoći.
„Nemoj zvati majstora“, rekao sam. „Doći ću sljedeće subote pa ćemo završiti.“
Pitao me koliko tražim.
„Ništa. Kupi materijal i gotovo.“
U subotu sam stigao nešto poslije osam ujutro. Marko je pripremio alat i materijal, a njegova supruga Jelena bila je kod kuće sa njihovom malom kćerkom.
Počeli smo raditi.
Posao koji sam očekivao završiti za četiri-pet sati pretvorio se u cijeli dan. Kada smo otvorili zid, vidjeli smo da je jedna stara cijev skoro potpuno istrulila.
Otišao sam svojim autom po dodatni materijal. Platio sam ga oko 70 eura.
Marko mi je rekao da će mi vratiti novac.
„Ma poslije ćemo“, odgovorio sam.
Negdje oko tri popodne već sam bio mrtav gladan. Od doručka nisam ništa jeo.
Iz kuhinje se širio miris pečenog mesa. Jelena je spremala ručak.
Pomislio sam da ćemo uskoro napraviti pauzu.
Ali Marko nije ništa govorio.
Radili smo dalje.
Oko pet sati Jelena je provirila kroz vrata i rekla:
„Marko, ručak ti je na stolu.“
On je samo odgovorio:
„Evo me.“
Očekivao sam da će reći: „Hajde i ti.“
Umjesto toga, skinuo je rukavice i otišao u kuhinju.
Ja sam ostao sam u kupatilu.
Mislio sam da će se vratiti s tanjirom ili makar sendvičem.
Ništa.
Čuo sam njih troje kako pričaju i jedu.
Bilo mi je neprijatno da pitam.
Nastavio sam raditi.
Dvadesetak minuta kasnije Marko se vratio.
„Uh, baš sam se najeo“, rekao je i potapšao se po stomaku.
Pomislio sam da se šali.
Nije.
Do sedam sati završili smo sve. Pustili smo vodu i provjerili spojeve. Nigdje nije curilo.
Marko je bio presrećan.
„Spasio si me. Majstor mi je za ovo tražio skoro 500 eura.“
Spakovao sam alat.
Čekao sam da mi vrati barem onih 70 eura za materijal.
Nije spominjao.
Na izlazu mi je rekao:
„Moramo nekad sjesti na kafu.“
Odgovorio sam samo: „Moramo.“
Sjeo sam u automobil i otišao pravo u pekaru.
Dok sam jeo burek u automobilu, obećao sam sebi da više nikada neću potrošiti cijeli slobodan dan radeći nekome besplatno.
U ponedjeljak smo se sreli na poslu.
Marko se ponašao kao da se ništa nije dogodilo.
Onda me pitao:
„Je li možeš sljedeće subote doći da mi pomogneš oko laminata?“
Pogledao sam ga i počeo se smijati.
Mislio je da pristajem.
„Ne mogu.“
„Zašto?“
„Imam obaveze.“
Vidjelo se da mu nije pravo.
Narednih dana postao je hladniji prema meni.
Nisam mario.
Prošle su skoro tri sedmice.
Jednog jutra šef me pozvao u kancelariju.
Kada sam ušao, Marko je već sjedio unutra.
Na stolu između njih bila je neka fascikla.
Šef mi je rekao da sjednem.
„Marko tvrdi da postoji problem između vas dvojice.“
Pogledao sam ga.
Marko je spustio pogled.
„Kakav problem?“
Šef je otvorio fasciklu.
„Kaže da si od njega tražio 500 eura za radove na kući i da mu sada prijetiš zato što ti nije platio.“
Nisam mogao vjerovati šta čujem.
„Molim?“
Marko je tada podigao glavu.
„Rekao si da toliko vrijedi posao.“
„Rekao si TI da ti je majstor toliko tražio! Ja nisam tražio ni centa!“
Šef nas je smirivao.
Srećom, imao sam poruke u telefonu. Pokazao sam mu razgovor u kojem Marko pita koliko mu dugujem, a ja odgovaram: „Ništa, samo kupi materijal.“
Šef je pročitao sve.
Marko je pocrvenio.
Mislio sam da je priča završena.
Ali tada je šef izvadio još jedan papir.
„Postoji još nešto.“
Okrenuo ga je prema Marku.
Bio je račun iz prodavnice građevinskog materijala.
Moj račun.
Onaj od 70 eura koji sam ja platio.
Marko ga je nekoliko dana ranije predao firmi kao svoj službeni trošak i pokušao dobiti povrat novca.
Problem je bio što je na računu stajao broj moje kartice lojalnosti, a prodavnica je na zahtjev firme potvrdila ko je izvršio kupovinu.
Marko nije rekao ni riječ.
Tog trenutka sam shvatio da ručak nije bio najveći problem.
Čovjek kojem sam besplatno poklonio cijeli dan rada pokušao je ne samo da izbjegne vratiti mojih 70 eura, nego i da na tom istom računu zaradi.
Šef ga nije otpustio odmah, ali je pokrenuo disciplinski postupak. Nekoliko sedmica kasnije Marko je sam dao otkaz.
Dan prije odlaska prišao mi je.
„Valjda nećemo ostati neprijatelji zbog gluposti.“
Pogledao sam ga i rekao:
„Nismo neprijatelji. Samo više nismo prijatelji.“
Od tada pomažem ljudima kad god mogu.
Ali sam naučio jednu stvar: dobrota ne znači da nekome moraš dozvoliti da te smatra budalom.