Moji roditelji su cijeli život ulagali u porodičnu kuću. Nije bila luksuzna, ali je bila velika, na dobrom mjestu i vrijedila je dosta. Prije nekoliko godina odlučili su da pomognu mom mlađem bratu. Kupili su mu plac i praktično mu napravili novu kuću od temelja do krova.
Tada smo svi sjeli i otvoreno razgovarali. Otac je rekao:
„Njemu smo napravili novu kuću, a tebi će jednog dana ostati ova naša.“
Brat je samo klimnuo glavom. Rekao je da je to potpuno pošteno i da nema šta da se raspravlja. Meni je čak bilo neprijatno što pričamo o nasljedstvu dok su roditelji živi, pa sam rekla da ne želim ni da razmišljam o tome.
Godine su prolazile. Brat se oženio, dobio dvoje djece i lijepo sredio svoju kuću. Ja sam ostala blizu roditelja. Kako su starili, sve više sam im pomagala – vozila ih kod ljekara, nabavljala namirnice, plaćala račune preko interneta i završavala sve što im je bilo teško.
Jedne nedjelje svi smo ručali zajedno. Ništa nije nagovještavalo svađu. Poslije ručka brat je rekao da želi nešto da nas pita.
„Razmišljao sam o ovoj kući“, počeo je.
Otac ga je pogledao i rekao:
„Šta imaš da razmišljaš? Znaš šta smo se dogovorili.“
Brat se nasmijao i odgovorio:
„Pa znam, ali nisam tada imao djecu. Sad nas je četvoro. Mislim da bi bilo pošteno da se i ova kuća jednog dana podijeli pola-pola.“
Mislila sam da se šali.
„Čekaj“, rekla sam, „tebi su mama i tata kupili plac i napravili cijelu kuću upravo zato što je ova trebalo da ostane meni.“
Njegov odgovor me potpuno zaledio.
„To što su meni nešto poklonili dok su živi nema veze s nasljedstvom. Kad njih ne bude, zakon je zakon.“
Za stolom je nastala tišina.
Majka je spustila viljušku, a otac je nekoliko sekundi samo gledao u njega.
Onda je ustao, otišao u spavaću sobu i vratio se sa starom fasciklom.
Spustio ju je pred brata i rekao:
„Dobro je što si ovo rekao sada, dok još mogu nešto da uradim.“
Brat je problijedio.
Otac je izvadio nekoliko papira, okrenuo se prema meni i rekao:
„Sjutra u devet ideš sa mnom kod notara.“
Brat je skočio sa stolice i počeo da viče da to nije pošteno.
Ali najveće iznenađenje tek je uslijedilo kada nam je otac objasnio šta se zapravo nalazi u toj fascikli.
Sačuvao je svaki račun, ugovor i dokaz koliko su novca dali za bratov plac i kuću. Još tada je kod advokata provjerio kako da jednog dana ne dođe do upravo ovakve svađe.
Majka je pogledala brata i mirno rekla:
„Sine, dobio si svoju kuću dok smo bili živi. Sestra nije dobila ništa. Zašto sada misliš da ti pripada i pola njenog dijela?“
Brat nije imao odgovor.
Narednog jutra otac i ja smo otišli kod notara. Poslije razgovora i pravnog savjeta odlučio je da svoje želje uredi formalno, tako da poslije njihove smrti bude što manje prostora za porodični sukob.
Najtužnije od svega nije bilo pitanje kuće.
Od tog ručka prošlo je skoro godinu dana, a brat i ja više nemamo odnos kakav smo imali prije.
Roditelji su nam željeli oboma obezbijediti krov nad glavom.
Na kraju smo oboje dobili kuću.
Ali smo zbog jedne rečenice za stolom skoro izgubili porodicu.