Najboljeg prijatelja poznajem skoro deset godina. Upoznali smo se na fakultetu i od prvog dana smo nekako kliknuli. On je bio miran, povučen i pomalo stidljiv, a ja potpuno suprotna — glasna, otvorena i uvijek spremna na neku ludost.
Nikada između nas nije bilo ničega. Barem sam tako mislila.
Imala sam nekoliko veza tokom našeg prijateljstva, a on je uvijek bio osoba kojoj bih se prvoj javila poslije svađe ili raskida. Nikada nije pokušao iskoristiti situaciju. Znao bi sjediti sa mnom do tri ujutro, slušati moje probleme i onda otići kući kao da je to najnormalnija stvar.
Zato me iznenadilo kada sam prije nekoliko mjeseci počela drugačije gledati na njega.
Prvo sam mislila da će me proći.
Nije.
Počela sam primjećivati njegov osmijeh, način na koji me gleda dok pričam i sitnice koje ranije nisam ni registrovala.
Jedne večeri pozvala sam ga kod sebe. Rekla sam mu da ćemo gledati film i naručiti nešto za jelo.
Došao je oko osam.
Dok smo sjedili na kauču, primijetila sam da je neobično nervozan. Stalno je gledao u telefon i izbjegavao moj pogled.
„Šta ti je večeras?“, pitala sam.
„Ništa.“
„Lažeš.“
Nasmijao se.
Tada sam odlučila da prestanem okolišati.
Sjela sam bliže njemu.
Nije se pomjerio.
Stavila sam mu ruku na rame i rekla:
„Je li moguće da poslije svih ovih godina još uvijek imaš tremu pored mene?“
Pocrvenio je.
To mi je bilo dovoljno.
Poljubila sam ga.
Prvih nekoliko sekundi bio je potpuno ukočen, a onda mi je uzvratio.
Srce mi je tuklo nenormalno.
U jednom trenutku ustala sam i pružila mu ruku.
„Dođi.“
„Gdje?“
Samo sam ga pogledala.
Ustao je i krenuo za mnom prema spavaćoj sobi.
Ali čim smo došli do vrata, telefon mu je zazvonio.
Pogledao je ekran i potpuno problijedio.
„Moram se javiti.“
„Sad?“
„Moram.“
Izašao je u dnevnu sobu.
Nisam željela prisluškivati, ali vrata su ostala otvorena.
Čula sam samo nekoliko njegovih riječi.
„Rekao sam ti da me večeras ne zoveš.“
Pauza.
„Ne, ona ništa ne zna.“
Tada sam se sledila.
Ona ništa ne zna?
Izašla sam iz sobe.
Čim me ugledao, prekinuo je poziv.
„Ko ne zna šta?“
„Nije ništa.“
„Nemoj me praviti budalom.“
Uzeo je jaknu.
„Bolje da idem.“
Stala sam ispred vrata.
„Prije pet minuta si krenuo sa mnom u spavaću sobu. Sad bježiš jer te je neko nazvao i rekao si da JA nešto ne znam. Hoću objašnjenje.“
Dugo me gledao.
Onda je sjeo.
„Postoji nešto što ti nisam rekao.“
Prvo sam pomislila da ima djevojku.
Bila sam bijesna.
Ali onda je izvadio telefon i pokazao mi fotografiju.
Na njoj je bio on sa ženom koju nikada nisam vidjela.
Pored njih je stajala djevojčica od možda šest godina.
„Ko su one?“
Spustio je pogled.
„Ovo je moja bivša.“
Pokazao je djevojčicu.
„A ovo je moja kćerka.“
Nisam mogla vjerovati.
Deset godina poznajem čovjeka i nikada nije spomenuo da ima dijete.
„Ti imaš kćerku?!“
Klimnuo je glavom.
Objasnio mi je da je djevojčica rođena poslije našeg upoznavanja. Njena majka i on bili su kratko zajedno, ali veza se raspala još tokom trudnoće.
„Zašto mi nikada nisi rekao?“
Tada je izgovorio nešto još čudnije.
„Zato što njena majka ne zna za tebe.“
„Kako ne zna za mene?“
„Zna da imam najbolju prijateljicu. Samo ne zna da si to ti.“
Ništa mi nije bilo jasno.
A onda mi je rekao da njegova bivša već godinama zna moje ime.
Jednom je slučajno pronašla naše stare poruke.
I od tada je bila uvjerena da je razlog njihovog raskida upravo — moja veza s njim.
„Ali mi tada nismo imali ništa!“
„Znam.“
„Pa zašto joj nisi objasnio?“
Pogledao me pravo u oči.
„Jesam. Ali postojao je jedan problem.“
„Koji?“
Nekoliko sekundi je ćutao.
„Ona je bila u pravu za jednu stvar.“
„Za koju?“
Prišao mi je i rekao:
„Ja sam već tada bio zaljubljen u tebe.“
Ostala sam bez riječi.
Mislila sam da je to najveće iznenađenje te večeri.
Nije bilo.
Jer nekoliko minuta kasnije neko je pozvonio na vrata.
Otvorila sam.
Ispred mene je stajala upravo žena sa fotografije.
Ali nije bila sama.
Za ruku je držala njegovu kćerku.
Pogledala me, pa njega iza mene.
A onda mi potpuno mirno rekla:
„Mislim da je vrijeme da ti i ja konačno razgovaramo.“