Prije skoro godinu dana kupio sam polovan automobil od čovjeka koji se selio u inostranstvo.
Auto je bio star desetak godina, ali odlično očuvan. Cijena je bila toliko dobra da sam očekivao neki skriveni kvar.
Mehaničar ga je pregledao.
„Sve je u redu.“
Prodavac mi je dao dva ključa, servisnu knjižicu i dokumente.
Prije nego što sam otišao, rekao mi je nešto neobično:
„Ako se navigacija sama uključi, samo je ugasi.“
Nasmijao sam se.
„Zašto bi se sama uključila?“
„Stara elektronika.“
Nisam tome pridavao značaj.
Prvih mjesec dana automobil je radio savršeno.
A onda sam se jedne večeri vraćao kući s posla.
Bilo je oko ponoći.
Radio je bio ugašen.
Odjednom se ekran navigacije uključio.
Na njemu je već bila unesena adresa.
Nikada je ranije nisam vidio.
Ispod je pisalo:
Dolazak: 00:43.
Pritisnuo sam „otkaži“.
Ekran se ugasio.
Desetak sekundi kasnije ponovo se uključio.
Ista adresa.
Ponovo sam ga ugasio.
Treći put nisam.
Iz radoznalosti sam nastavio pratiti rutu.
Navigacija me izvela iz grada, zatim na uzak put kroz šumu.
Nakon dvadesetak minuta rekla je:
„Stigli ste na odredište.“
Ispred mene nije bilo ničega osim stare napuštene kuće.
Nisam izlazio.
Okrenuo sam automobil i otišao.
Sutradan sam nazvao čovjeka koji mi ga je prodao.
Čim sam spomenuo navigaciju, zaćutao je.
„Jesi li otišao tamo?“
„Jesam.“
„Jesi li ulazio u kuću?“
„Nisam.“
Čuo sam kako je duboko izdahnuo.
„Dobro.“
„Šta je tamo?“
Prekinuo je vezu.
Pokušao sam ga ponovo nazvati.
Broj više nije bio dostupan.
Narednih nekoliko sedmica navigacija se nije uključivala.
Pomislio sam da je sve bila neka stara sačuvana ruta.
Onda se jedne noći ponovo upalila.
Ovoga puta nije prikazivala adresu.
Samo:
„VRATI SE.“
Odmah sam zaustavio automobil.
Ugasiо sam motor.
Poruka je ostala na ekranu.
Izvadio sam ključ.
Ekran je i dalje radio.
Tada sam prvi put osjetio pravi strah.
Sutradan sam odvezao automobil autoelektričaru.
Skinuo je navigaciju.
„Ovo nije fabrički uređaj.“
„Kako nije?“
Pokazao mi je mali modul sakriven iza ekrana.
„Neko je ovo naknadno ugradio.“
Na modulu nije bilo oznake proizvođača.
Samo broj:
2711.
Majstor ga je odspojio.
„Sad se više ništa neće uključivati.“
Te večeri ostavio sam automobil ispred zgrade.
Oko dva ujutru probudila me poruka na telefonu.
Nepoznat broj.
Sadržala je samo koordinate.
Provjerio sam ih.
Vodile su do iste napuštene kuće.
Ispod koordinata bila je fotografija.
Moj automobil.
Fotografisan ispred moje zgrade nekoliko minuta ranije.
Pozvao sam policiju.
Pregledali su okolne kamere.
Na jednom snimku vidjelo se kako muškarac prilazi mom automobilu.
Nije pokušavao otvoriti vrata.
Samo je stajao pored njega nekoliko minuta.
„Prepoznajete li ga?“
Nisam.
Policajac je zumirao kadar.
Muškarac je imao oko šezdeset godina.
U ruci je držao nešto što je ličilo na stari ključ automobila.
Policija je uzela broj šasije i provjerila istoriju vozila.
Sljedećeg dana pozvali su me u stanicu.
„Čovjek koji vam je prodao automobil nije bio prvi vlasnik.“
„Znam.“
„Nije bio ni drugi.“
Automobil je promijenio šest vlasnika.
Četvorica su ga prodala nakon manje od godinu dana.
Jedan je nestao.
„Kako mislite nestao?“
Policajac je otvorio fasciklu.
Prvi vlasnik zvao se Marko.
Nestao je prije devet godina.
Njegov automobil pronađen je nekoliko dana kasnije.
Ispred iste kuće do koje me navigacija odvela.
Odlučio sam prodati automobil.
Ali prije toga želio sam znati šta se dogodilo.
Policiji se ideja nije dopala, ali pristali su da pregledaju kuću.
Otišli smo tamo po danu.
Kuća je bila prazna.
U podrumu smo pronašli stari sto, nekoliko kutija i gomilu automobilskih dijelova.
U jednoj kutiji bilo je šest identičnih elektronskih modula.
Na svakom broj 2711.
Pored njih fascikla sa registarskim oznakama.
Među njima i moje.
Policajac je otvorio posljednju ladicu stola.
Unutra fotografije svih prethodnih vlasnika automobila.
Na posljednjem mjestu bila je prazna providna folija.
Ispod nje napisano moje ime.
Tada sam znao da neko prati automobil godinama.
Policija je postavila kameru kod kuće.
Dvije noći kasnije neko je došao.
Bio je to muškarac sa snimka ispred moje zgrade.
Uhapsili su ga.
Zvao se Petar.
Bio je Markov otac.
Na saslušanju je konačno ispričao šta se dogodilo.
Marko je prije devet godina radio kao automehaničar.
Otkrio je da se kroz radionicu u kojoj je radio preprodaju ukradeni automobili.
Prikupljao je dokaze.
Broj 2711 bio je datum kada je planirao sve predati policiji.
Nestao je prije nego što je uspio.
„Zašto ste onda pratili automobil?“, pitao sam Petra.
„Jer je Marko sakrio dokaze u njemu.“
Godinama je pokušavao pronaći vozilo.
Svaki put kada bi ga pronašao, novi vlasnik bi ga prodao prije nego što je Petar uspio pronaći ono što traži.
„A navigacija?“
„Ja sam ugradio modul.“
„Zašto ste me slali do kuće?“
„Htio sam da dovedete automobil.“
Policija je detaljno rastavila vozilo.
Ispod zadnjeg sjedišta pronašli su metalnu kutiju.
U njoj USB, dokumenti i fotografije.
Dokazi su doveli do nekoliko hapšenja.
Ali Marko nikada nije pronađen.
Petar je tvrdio da ne zna šta mu se dogodilo.
Mjesec dana kasnije prodao sam automobil.
Kupcu nisam skrivao njegovu istoriju.
Ispričao sam mu sve.
Nasmijao se.
„Meni je bitno samo da motor radi.“
Tri dana kasnije nazvao me.
„Je li navigacija ikada pravila probleme?“
„Zašto?“
„Sama se uključila.“
Zaledio sam se.
„Šta piše?“
Nije odgovorio nekoliko sekundi.
„Nema adrese. Samo vrijeme.“
„Koje vrijeme?“
„00:43.“
To je bilo isto vrijeme koje je navigacija pokazala one prve noći.
„Ugasi auto i izađi.“
„Čekaj… sad se pojavila poruka.“
Čuo sam zvuk otvaranja vrata s njegove strane.
„Šta piše?“
Tišina.
Onda je pročitao:
„Pogrešan automobil.“
Veza se prekinula.
Nikada više nisam uspio dobiti tog čovjeka.
Sedam dana kasnije policija je pronašla automobil.
Bio je parkiran ispred napuštene kuće.
Motor je radio.
Vrata su bila otvorena.
Kupca nije bilo.
Ali na vozačevom sjedištu pronašli su stari telefon koji nije pripadao njemu.
Na njemu je bio samo jedan video.
Snimljen prije devet godina.
Na snimku je bio Marko.
Gledao je direktno u kameru i rekao:
„Ako gledate ovo, pronašli ste pogrešan automobil.“
Zatim se kamera okrenula.
Iza njega se vidjela garaža puna potpuno istih vozila.
Na zidu je velikim slovima bio napisan broj:
2711.