Prije devet mjeseci zaposlio sam se kao noćni recepcioner u privatnoj klinici koja je radila dvadeset četiri sata.
Noću je bilo mirno. Dežurni doktor, dvije medicinske sestre i ja.
Većina hodnika bila je zaključana poslije ponoći.
Prve večeri glavna sestra mi je pokazala telefone, alarm i spisak internih brojeva.
Kada smo došli do broja 307, precrtala ga je hemijskom.
„Ako te neko pozove sa ovog broja, nemoj se javiti.“
Nasmijao sam se.
„Zašto?“
„Soba 307 više ne postoji.“
Mislio sam da je riječ o starom broju nakon renoviranja.
Nisam pitao dalje.
Skoro tri mjeseca ništa se nije dogodilo.
A onda je jedne noći, tačno u 02:32, zazvonio telefon.
Na displeju:
SOBA 307
Sjetio sam se upozorenja.
Nisam se javio.
Telefon je prestao.
Minut kasnije ponovo.
Opet nisam.
Treći put podigao sam slušalicu.
„Recepcija.“
Čuo sam teško disanje.
Onda ženski glas:
„Molim vas, recite doktoru da ne ulazi.“
„Gospođo, gdje ste?“
„U 307.“
Pogledao sam prema hodniku.
„Koji doktor?“
Žena je počela plakati.
„Onaj koji upravo ide prema meni.“
Veza se prekinula.
Odmah sam pogledao sigurnosne kamere.
Na drugom spratu nije bilo nikoga.
Treći sprat klinika nije imala.
Pozvao sam dežurnu sestru.
Čim sam rekao „307“, spustila je slušalicu.
Minut kasnije pojavila se na recepciji.
„Jesi li se javio?“
„Jesam.“
„Šta je rekla?“
Ispričao sam joj.
Lice joj je problijedjelo.
„Ako ponovo pozove, nemoj pitati za ime.“
„Zašto?“
Nije odgovorila.
Sutradan sam pitao direktora šta je soba 307.
„Stara oznaka.“
„Ali neko me zvao.“
„Telefonska greška.“
„Žena je razgovarala sa mnom.“
Direktor je zatvorio vrata kancelarije.
„Ne pričaj o tome sa pacijentima.“
To mi je bilo dovoljno da shvatim da nešto kriju.
Počeo sam pregledati stare planove klinike.
Prije renoviranja zgrada je zaista imala treći sprat.
Na njemu je bilo sedam soba.
301 do 307.
Sprat je zatvoren prije četrnaest godina nakon požara.
Zvanično, povrijeđeno je nekoliko ljudi.
Niko nije poginuo.
Ali u arhivi lokalnih novina pronašao sam članak o ženi koja je nestala iste noći.
Zvala se Milena.
Bila je pacijent u sobi 307.
Njena porodica tvrdila je da nije mogla sama napustiti kliniku.
Nikada nije pronađena.
Te večeri ponovo sam radio.
02:32.
Telefon je zazvonio.
307
Ovoga puta javio sam se odmah.
„Milena?“
Sa druge strane potpuna tišina.
Onda:
„Ko ti je rekao moje ime?“
Zaledio sam se.
„Gdje ste?“
„Još sam ovdje.“
„Gdje je 307?“
„Iznad tebe.“
Pogledao sam prema plafonu.
Tada sam čuo tri udarca.
Tačno iznad recepcije.
Kuc.
Kuc.
Kuc.
Pozvao sam dežurnog doktora.
Zajedno smo otišli do servisnog stepeništa.
Na vrhu drugog sprata bila su metalna vrata koja sam ranije smatrao izlazom na krov.
Na njima nije bilo oznake.
Doktor je izvadio ključ.
„Znači znali ste.“
Nije odgovorio.
Otključao je vrata.
Iza njih stepenice.
Vodile su gore.
Treći sprat je postojao.
Hodnik je bio prekriven prašinom.
Stara bolnička kolica.
Zatvorene sobe.
Na kraju hodnika:
307
Telefon unutra je zvonio.
Ušli smo.
Soba prazna.
Krevet.
Ormar.
Telefon pored kreveta.
Podigao sam slušalicu.
U istom trenutku zazvonio je moj mobilni.
Nepoznat broj.
Javio sam se.
Čuo sam svoj glas.
„Recepcija.“
Bio je to snimak razgovora koji sam vodio prve noći.
Zatim Milenin glas:
„Molim vas, recite doktoru da ne ulazi.“
Doktor pored mene počeo je da se povlači prema vratima.
„Moramo otići.“
Tada sam primijetio nešto ispod kreveta.
Stari diktafon.
Na njemu datum požara.
Pritisnuo sam play.
Čuli su se glasovi.
Milena se svađala sa nekim.
Muškarac joj je govorio da mora potpisati dokument.
Ona je odbijala.
„Neću potpisati da sam sama pala.“
Nakon toga drugi glas:
„Doktore, ovo mora prestati.“
Pogledao sam čovjeka pored sebe.
„Ko je bio doktor?“
Nije odgovorio.
Uzeo sam diktafon i pozvao policiju.
Istraga je ponovo otvorena.
Otkriveno je da je Milena nekoliko dana prije požara zadobila teške povrede tokom pogrešno izvedene procedure.
Klinika je pokušavala prikriti slučaj.
Doktor koji ju je liječio bio je otac sadašnjeg direktora.
Umro je prije nekoliko godina.
Policija je pregledala zatvoreni sprat.
Iza zida sobe 307 pronađen je servisni prolaz.
Vodio je do starog lifta.
U njegovom oknu pronađene su Milenine lične stvari.
Ali nje nije bilo.
Direktor je priznao da je znao za prikrivanje medicinske greške, ali je tvrdio da ne zna šta se dogodilo Mileni.
Klinika je privremeno zatvorena.
Dao sam otkaz.
Mjesec dana kasnije policija me pozvala.
Pronašli su stari snimak sigurnosne kamere iz noći požara.
Na njemu se vidi Milena kako izlazi iz sobe 307.
Bila je živa.
Hodala je niz hodnik.
Za njom je išao doktor.
Ali nekoliko sekundi kasnije pojavila se još jedna osoba.
Žena u uniformi medicinske sestre.
Policija nije znala ko je.
Pokazali su snimak bivšim zaposlenima.
Jedna penzionisana sestra odmah ju je prepoznala.
„To je Jelena.“
„Gdje je danas?“
Starica je zbunjeno pogledala policajca.
„Jelena je umrla dvije godine prije tog požara.“
Policija je provjerila.
Bila je u pravu.
Jelena je radila na trećem spratu i poginula u saobraćajnoj nesreći dvije godine prije Mileninog nestanka.
Na snimku se jasno vidi kako sustiže Milenu.
Uzima je za ruku.
Obje ulaze u servisno stepenište.
Doktor dolazi nekoliko sekundi kasnije.
Pogleda niz stepenice.
Ali ne ulazi.
To je bio posljednji snimak Milene.
Mislio sam da više nikada neću čuti za sobu 307.
Sve do prošle sedmice.
U 02:32 zazvonio mi je privatni telefon.
Na ekranu:
SOBA 307
Javio sam se.
Nije bila Milena.
Muški glas je šapnuo:
„Molim vas, recite joj da ne ulazi.“
„Kome?“
„Novoj recepcionerki.“
Odmah sam nazvao kliniku.
Ponovo je radila.
Javila se djevojka koju nisam poznavao.
„Da li vas je upravo zvao broj 307?“
Zaćutala je.
„Kako znate?“
„Nemojte se javljati.“
„Kasno je.“
Osjetio sam kako mi se ruke tresu.
„Šta vam je rekao?“
Djevojka je tiho odgovorila:
„Ništa. Samo me pitao kako se zovem.“
„I rekli ste mu?“
„Jesam.“
„Kako se zovete?“
Sa druge strane nekoliko sekundi nije bilo glasa.
Onda je rekla:
„Milena.“
U tom trenutku na mom telefonu stigla je fotografija.
Snimljena je u hodniku trećeg sprata.
Ispred sobe 307 stajala je nova recepcionerka.
A iza nje muškarac u bijelom mantilu.
Na poleđini digitalne fotografije stajalo je vrijeme:
02:32 — SJUTRA.