Prije pet mjeseci nazvala me žena koju nisam čuo skoro dvadeset godina.
„Nikola?“
Prepoznao sam glas tek kada je rekla ime.
„Ovdje Ivana.“
Bila je moja drugarica iz osnovne škole. Njena porodica se odselila kada smo imali četrnaest godina i od tada nismo imali nikakav kontakt.
„Kako si pronašla moj broj?“
„Treba mi tvoja pomoć.“
Ivana mi je rekla da je njen otac preminuo i da je među njegovim stvarima pronašla nešto što pripada meni.
„Šta?“
„Bolje da vidiš sam.“
Sutradan smo se našli u kafiću.
Nisam je prepoznao dok mi nije prišla.
Iz torbe je izvadila malu plavu svesku.
Na koricama je bilo napisano moje ime i prezime.
„Ovo je bilo u očevom sefu.“
Otvorio sam je.
Na prvoj stranici:
Nikola — septembar 1998.
Ispod toga nekoliko rečenica o meni.
Ko su mi roditelji.
Gdje živim.
U koju školu idem.
Okrenuo sam stranicu.
3. oktobar — Nikola je danas otišao kod bake.
Sljedeća:
11. oktobar — Otac ga je odvezao na trening.
Bilo je desetine takvih zapisa.
Neko je mjesecima bilježio gdje idem i šta radim.
„Zašto bi tvoj otac pratio mene?“
Ivana je odmahnula glavom.
„Ne znam.“
Na posljednjoj ispisanoj stranici stajalo je:
17. januar 1999. — Gotovo je. Nikola ostaje sa njima.
Tada sam imao osam godina.
Pozvao sam majku.
Kada sam spomenuo Ivanu i svesku, odmah je rekla:
„Dođi kući.“
Nije čak ni pitala o čemu govorim.
Čekala me za kuhinjskim stolom.
Stavio sam svesku ispred nje.
„Objasni.“
Majka je dugo ćutala.
„Ivanin otac se zvao Petar, je li tako?“
„Da.“
Počela je plakati.
„On je bio socijalni radnik.“
To nisam znao.
Krajem devedesetih radio je na slučaju naše porodice.
„Kakvom slučaju?“
Majka je pogledala prema vratima, kao da se boji da će neko ući.
„Tvoj otac i ja smo te usvojili.“
Mislio sam da je nisam dobro čuo.
Imao sam trideset pet godina.
Nikada mi niko nije rekao da sam usvojen.
„Ko su mi roditelji?“
„Ne znam.“
„Lažeš.“
„Ne znam njihova imena.“
Prema njenoj priči, imao sam skoro dvije godine kada sam došao kod njih.
Usvajanje je završeno nekoliko godina kasnije.
Petar je vodio postupak.
„Zašto me pratio kada sam imao osam?“
„Jer se pojavila žena koja je tvrdila da je tvoja majka.“
Žena je željela da me vidi.
Moji roditelji su odbili.
Petar je nekoliko mjeseci provjeravao njenu priču.
A onda je slučaj zatvoren.
„Zašto?“
Majka nije znala.
Ivana i ja smo počeli pregledati stvari njenog oca.
Pronašli smo još jednu fasciklu.
Unutra fotografija žene.
Na poleđini:
Maja Ristić — biološka majka?
Pronašli smo Maju preko interneta.
Živjela je u drugom gradu.
Nazvao sam je.
Čim sam rekao svoje ime, počela je plakati.
„Čekala sam ovaj poziv trideset tri godine.“
Sastali smo se.
Donijela je moj rodni list.
Na njemu njeno ime.
Bila je moja majka.
Ali rekla je nešto što se nije poklapalo sa pričom mojih roditelja.
„Nikada te nisam dala na usvajanje.“
Tvrdila je da sam kao dvogodišnjak nestao.
Bila je samohrana majka.
Jednog dana ostavila me kod poznanice dok je radila.
Kada se vratila, mene nije bilo.
Poznanica je tvrdila da je došao moj otac i odveo me.
„Ko je moj otac?“
„Čovjek po imenu Dejan.“
Dejan je nekoliko dana kasnije nestao.
Maja je prijavila policiji i njega i mene.
Nikada nas nisu pronašli.
„Kako sam onda završio kod mojih roditelja?“
„To pokušavam saznati cijelog života.“
DNK test potvrdio je da je Maja moja biološka majka.
Otišao sam policiji.
Otvorena je istraga.
Dokumenti o mom usvajanju bili su puni nepravilnosti.
Potpis kojim je Maja navodno dala saglasnost bio je falsifikovan.
Ali moji roditelji nisu znali ništa.
Njima je rečeno da sam napušten.
Petar je bio jedina osoba koja je povezivala oba slučaja.
Problem je bio što je sada mrtav.
Ivana je danima pregledala njegovu kuću.
A onda me nazvala.
„Pronašla sam nešto.“
Iza stare police bio je skriven diktafon i nekoliko kaseta.
Na jednoj je pisalo moje ime.
Čuo se Petrov glas.
Razgovarao je sa muškarcem.
„Dječak mora nazad majci.“
Drugi glas odgovara:
„Prekasno je.“
„Ona ga traži.“
„Onda joj reci da je usvojen.“
„Ovo nije legalno.“
Nakon toga muškarac je rekao:
„Ako otvoriš slučaj, moraćeš objasniti šta se dogodilo Dejanu.“
Snimak se završio.
Policija je analizirala glas.
Pripadao je čovjeku kojeg sam poznavao.
Mome pokojnom djedu — ocu čovjeka koji me je odgojio.
Majka je tada prvi put ispričala nešto što je godinama skrivala.
Moj djed joj je jednog dana 1992. rekao da zna za dijete kojem hitno treba porodica.
Nekoliko sedmica kasnije doveo je mene.
Sve papire kasnije je sredio Petar.
„A Dejan?“
Majka je tvrdila da ga nikada nije upoznala.
Policija je počela istraživati djeda.
Otkrili su da su on i Dejan nekada radili zajedno.
I da je Dejan nekoliko mjeseci prije mog nestanka od njega pozajmio veliki novac.
Tada je sve izgledalo užasno.
Ali istraga je pronašla još nešto.
Dejan nije mrtav.
Živio je pod drugim imenom u Švedskoj.
Pronašli su ga.
Kada se vratio, priznao je da me je on uzeo od žene koja me čuvala.
„Zašto?“
„Htio sam pobjeći sa tobom.“
„Zašto onda nisam završio s tobom?“
Spustio je glavu.
Dugovao je mom djedu ogroman novac.
Djed mu je ponudio dogovor.
Oprostiće mu dug i pomoći da nestane iz zemlje ako mene ostavi kod njegove porodice.
„Prodao si me?“
„Mislio sam da će ti tamo biti bolje.“
Nisam mogao više slušati.
Maja ga nije željela ni pogledati.
Činilo se da smo konačno dobili cijelu priču.
Sve dok Ivana nije pronašla još jednu stranicu u očevoj svesci.
Bila je zalijepljena za unutrašnju stranu zadnjih korica.
Na njoj je Petar napisao:
„DNK rezultat stigao. Maja nije majka. Uzorci su zamijenjeni. Ne vjerovati Dejanu.“
Odmah smo ponovili test u dvije nezavisne laboratorije.
Rezultat je bio isti.
Maja i ja nismo bili u srodstvu.
Prvi test je neko namjerno podmetnuo.
Policija je ponovo ispitala Dejana.
Ovoga puta pokazali su mu rezultat.
Samo je rekao:
„Znači Petar je ipak ostavio dokaz.“
„Ko je njegova majka?“
Dejan je dugo ćutao.
Onda je pogledao mene.
„Cijelog života postavljaš pogrešno pitanje.“
„Ko je moja majka?“
„Ne znam.“
„Kako ne znaš?“
„Zato što nisam uzeo tebe.“
Izvadio je staru fotografiju dvojice dječaka od možda dvije godine.
Bili su gotovo identični.
„Uzeo sam drugog dječaka.“
Na poleđini su bila dva imena.
Jedno moje.
Drugo mi nije značilo ništa.
Dejan je pokazao na mene.
„Dijete koje sam ostavio tvojoj porodici nestalo je poslije tri dana.“
„Onda ko sam ja?“
Pogledao je prema Ivani.
Ona je problijedjela prije nego što je išta rekao.
„To pitaj njenog oca.“
„Petar je mrtav.“
Dejan je odmahnuo glavom.
„Petar nije bio njen otac.“
Ivana je ustala.
„Šta pričaš?“
Dejan je okrenuo fotografiju.
Ispod drugog dječakovog imena stajalo je prezime koje smo oboje prepoznali.
Isto prezime koje je Ivana nosila cijelog života.
A tada smo shvatili da sveska koju je pronašla možda uopšte nije bila sakrivena da bi jednog dana otkrila ko sam ja.
Bila je sakrivena da bi Ivana saznala ko je ona.