Prije četiri mjeseca dobio sam poziv iz jedne zlatare u gradu u kojem nisam živio više od dvadeset godina.
„Gospodine Nikola, vaš prsten je spreman.“
„Kakav prsten?“
„Onaj koji ste ostavili na popravci prošle sedmice.“
Pomislio sam da su pogriješili broj.
„Nisam bio kod vas.“
Žena je nekoliko sekundi ćutala.
„Ali ja sam vas lično uslužila.“
Rekla je moje puno ime i datum rođenja.
Onda je dodala:
„Ostavili ste i broj telefona sa kojeg sada razgovaramo.“
Sjutradan sam otišao u zlataru.
Prodavačica me je odmah prepoznala.
„Evo vas.“
„Gospođo, prvi put sam ovdje.“
Nasmijala se, misleći da se šalim.
Izvadila je mali crni prsten.
„Rekli ste da vam mnogo znači.“
Nikada ga ranije nisam vidio.
Sa unutrašnje strane bila su ugravirana dva datuma.
Prvi je bio datum mog rođenja.
Drugi datum nisam prepoznavao.
12. septembar 2001.
„Imate li kamere?“
Pokazala mi je snimak.
Prije šest dana u zlataru je ušao muškarac.
Nosio je kačket, ali kada ga je skinuo, osjetio sam kako mi se stomak steže.
Bio sam to ja.
Isto lice.
Ista visina.
Čak je imao mali ožiljak ispod brade koji imam od djetinjstva.
Ali ja sam tog dana bio na poslu.
Postojale su kamere koje su to mogle potvrditi.
Policija je uzela snimak.
Prsten su poslali na analizu.
Na njemu su pronašli otiske prstiju.
Nisu bili moji.
„Dakle, samo liči na mene.“
Inspektor je odmahnuo glavom.
„Postoji još nešto.“
Otisci su već bili u policijskoj bazi.
Pripadali su čovjeku po imenu Dejan Matić.
„Ko je to?“
Inspektor me pogledao.
„Prema evidenciji, Dejan Matić je mrtav.“
Poginuo je 12. septembra 2001.
Datum sa prstena.
Imao je devetnaest godina.
Pokazali su mi njegovu staru fotografiju.
Bio sam siguran da gledam sebe.
Nazvao sam majku.
„Ko je Dejan Matić?“
Prekinula je vezu.
Otišao sam kod nje.
Čim sam stavio fotografiju na sto, počela je plakati.
„Odakle ti ovo?“
„Ko je on?“
„Tvoj brat.“
Bio sam jedinac.
Barem sam tako mislio.
Majka je rekla da je Dejan bio dijete mog oca iz prethodne veze.
Nikada nije živio sa nama.
„Zašto mi tata nikada nije rekao?“
„Zato što je Dejan poginuo dok si bio mali.“
„Kako?“
Saobraćajna nesreća.
Automobil je izgorio.
Tijelo je identifikovano prema dokumentima.
„Je li urađen DNK?“
Majka je ćutala.
Policija je otvorila stari slučaj.
DNK nikada nije urađen.
Čovjek sahranjen kao Dejan identifikovan je samo prema novčaniku pronađenom pored automobila.
Ekshumacija je pokazala da tijelo nije pripadalo Dejanu.
Ali tu je nastao novi problem.
DNK čovjeka u grobu pokazao je da je bio moj bliski krvni srodnik.
„Još jedan brat?“
Inspektor nije mogao potvrditi.
Majka je tvrdila da moj otac nije imao drugu djecu.
Otac je umro prije sedam godina.
U njegovim stvarima pronašao sam staru kutiju koju nikada nisam otvarao.
Unutra su bile fotografije.
Na jednoj moj otac drži dvije bebe.
Na poleđini:
„Nikola i Dejan.“
Ali Dejan je navodno bio devetnaest godina stariji od mene.
„Ovo nema smisla.“
Majka je ponovo priznala da je lagala.
Dejan nije bio očev sin iz prethodne veze.
Rođen je istog dana kada i ja.
Bili smo blizanci.
„Zašto si mi rekla da je stariji?“
„Jer je tako pisalo u njegovim novim dokumentima.“
Kada smo imali šest godina, Dejan je nestao.
Otac ga je pronašao nekoliko mjeseci kasnije kod porodice u drugom gradu.
Ali iz nekog razloga nije ga vratio kući.
Umjesto toga napravio mu je novi identitet i promijenio datum rođenja.
„Zašto bi tata uradio tako nešto?“
Majka je samo rekla:
„Jer se plašio da ćete ponovo biti zajedno.“
Policija je pronašla kuću u kojoj je Dejan odrastao.
Njegovi usvojitelji više nisu bili živi.
Ali njihova kćerka jeste.
Pokazala nam je porodične fotografije.
Dejan je zaista odrastao kod njih.
Godine 2001. rekao im je da je otkrio ko mu je prava porodica.
Krenuo je da pronađe mene.
Te noći dogodila se nesreća.
Ali očigledno nije bio u automobilu.
„Gdje je onda bio posljednje 25 godine?“
Odgovor je stigao dva dana kasnije.
Zlatara je ponovo nazvala.
„Onaj gospodin je opet došao.“
Policija je stigla prekasno.
Ali ostavio je kovertu.
Na njoj:
„Za Nikolu.“
Unutra je bila adresa i poruka:
„Ako želiš saznati zašto nas je otac razdvojio, dođi sam.“
Naravno da nisam otišao sam.
Policija je pratila iz daljine.
Adresa je vodila do napuštene kuće na selu.
Vrata nisu bila zaključana.
U dnevnoj sobi sjedio je čovjek iz zlatare.
Kada je ustao, prvi put sam ga vidio uživo.
Izgledao je kao moja starija kopija.
„Dejane?“
„Nisam Dejan.“
Zaledio sam se.
„Otisci su Dejanovi.“
„Znam.“
„Ko si onda?“
Pokazao je svoje prste.
„Otisci u policijskoj bazi nikada nisu bili Dejanovi.“
Neko je 2001. namjerno zamijenio njegove podatke.
Čovjek se zvao Miloš.
Tvrdio je da je odrastao sa Dejanom.
„Gdje je moj brat?“
„Ne znam.“
„Zašto izgledaš kao ja?“
„Zato što je i meni tvoj otac govorio da sam mu sin.“
Uradili smo DNK.
Miloš i ja bili smo braća.
Isti otac.
Ista majka.
Majka je tvrdila da je nemoguće.
„Rodila sam blizance.“
Bolnička dokumentacija govorila je drugačije.
Rodila je trojke.
Treće dijete je prema papirima umrlo nekoliko minuta nakon porođaja.
„Miloš?“
DNK je pokazao da jeste.
Dijete koje je navodno umrlo bilo je živo.
Otac je istog dana odnio Miloša iz porodilišta.
Šest godina kasnije nestao je i Dejan.
„Zašto je zadržao samo mene?“
Majka je konačno rekla:
„Zato što nisi bio tamo kada je došao po vas.“
„Ko?“
Nije odgovorila.
Miloš je izvadio stari diktafon.
Na njemu je bio snimljen razgovor našeg oca sa nepoznatim muškarcem.
„Dogovor je bio za dvojicu“, govori muškarac.
Otac odgovara:
„Trećeg nećeš dobiti.“
„Onda ću jednog dana doći po njega.“
Snimak je napravljen nekoliko dana nakon našeg rođenja.
„Ko je čovjek?“
Miloš nije znao.
Policija je očistila zvuk i pokušala identifikovati glas.
Nije bilo dovoljno.
Ali majka ga je prepoznala.
„To je doktor koji me porodio.“
Doktor je još bio živ.
Pronašli smo ga u domu za stare.
Kada je vidio mene i Miloša zajedno, samo je rekao:
„Gdje je Dejan?“
„Mi smo došli vas to pitati.“
„Onda još nije završio.“
„Ko?“
Doktor je objasnio da naš otac nije tražio da se djeca razdvoje.
On je pokušavao da nas sakrije.
„Od koga?“
Doktor je pogledao majku.
„Od čovjeka koji je platio da se trojke rode.“
Niko nije razumio.
Majka nije mogla prirodno ostati trudna.
Godinama je vjerovala da je prošla običan postupak liječenja neplodnosti.
Ali korišten je embrion nepoznatog donora.
„Znači naš otac nije čovjek koji nas je odgojio?“
Doktor je odmahnuo glavom.
„Nije.“
DNK je to potvrdio.
Miloš i ja jesmo bili braća, ali čovjek kojeg sam zvao ocem nije bio naš biološki otac.
„Ko je onda?“
Doktor je odbijao reći.
Sve dok mu nisam pokazao prsten.
Čim je vidio datum, rekao je:
„Dejan ga je pronašao.“
„Šta?“
„Čovjeka čiji je embrion korišten.“
Dejan je 2001. otkrio njegov identitet.
Zato je lažirao smrt.
„Je li živ?“
Doktor je otvorio ladicu i dao mi fotografiju snimljenu prošle godine.
Na njoj su stajala dva muškarca.
Jedan je bio Dejan.
Drugi čovjek bio je skoro identičan nama, samo mnogo stariji.
Prepoznao sam ga.
Bio je vlasnik kompanije u kojoj radim posljednjih jedanaest godina.
Čovjek kojeg sam viđao gotovo svakog dana.
„On je naš otac?“
Doktor je rekao:
„Pitaj ga koliko je djece nastalo iz istog postupka.“
„Nas trojica.“
Odmahnuo je glavom.
„Vaša majka je rodila trojke. Ali vi niste jedina trojica koji su napravljeni od tog embriona.“
Tada mi je telefon zazvonio.
Bio je direktor moje firme.
Prvi put u jedanaest godina nazvao me privatno.
Javio sam se.
Nije rekao ni zdravo.
Samo:
„Nikola, ako si pronašao prsten, nemoj vjerovati Milošu. Dejan je cijelo vrijeme mnogo bliže nego što misliš.“