Prije pet mjeseci dobio sam poziv iz jedne privatne garaže da preuzmem automobil koji je tamo stajao skoro devet godina.
„Mislim da ste pogriješili osobu.“
Čovjek mi je pročitao ime, prezime i datum rođenja.
Sve je bilo moje.
„Automobil je registrovan na vas.“
„Ja nemam taj automobil.“
„Onda dođite i objasnite nam zašto devet godina plaćate njegovo čuvanje.“
Nikada nisam platio ni marku toj garaži.
Otišao sam istog dana.
U posljednjem boksu stajao je stari crni Mercedes prekriven prašinom.
Vlasnik garaže pružio mi je dokumentaciju.
Automobil je ostavljen 2017. godine.
Osoba koja ga je dovezla pokazala je moju ličnu kartu.
Na ugovoru je bio moj potpis.
„Imate li snimak?“
Nije imao. Kamere iz tog vremena odavno su obrisane.
Otključao je automobil.
Unutra gotovo ništa.
U pretincu sam pronašao jednu fotografiju.
Na njoj sam bio ja.
Imao sam možda deset godina i sjedio na klupi pored nepoznate žene.
Na poleđini je pisalo:
„Nikola još ne zna da je vidio nesreću.“
Osjetio sam hladnoću u stomaku.
„Kakvu nesreću?“
Naravno, niko nije znao.
Pozvao sam majku.
Čim sam spomenuo crni Mercedes, rekla je:
„Ne diraj ništa u njemu.“
„Znaš za automobil?“
Prekinula je vezu.
Otišao sam kod nje.
Pokazao sam fotografiju.
„Ko je žena pored mene?“
Majka je dugo gledala sliku.
„Zvala se Mirjana.“
„Ko je ona?“
„Bila je tvoja učiteljica.“
Nisam je se sjećao.
Majka mi je rekla da sam kao dijete nekoliko mjeseci išao kod psihologa jer sam nakon jedne saobraćajne nesreće prestao govoriti.
„Kakve nesreće?“
„Vidjeli smo sudar.“
„Ko je bio sa mnom?“
„Tvoj otac.“
Otac je umro prije pet godina.
Nikada mi nije pričao o tome.
Majka je tvrdila da sam nakon nekoliko mjeseci potpuno zaboravio događaj.
Policija je preko broja šasije provjerila Mercedes.
Automobil je 1999. pripadao čovjeku po imenu Milan Kovačević.
Nestao je iste godine.
Automobil nikada nije pronađen.
Sve do sada.
„Kako je onda 2017. završio na moje ime?“
To je bilo pitanje na koje niko nije imao odgovor.
Policija je pregledala vozilo.
Ispod rezervnog točka pronašli su metalnu kutiju.
Unutra stari diktafon i nekoliko kaseta.
Na prvoj se čuo muški glas:
„Ako pronađete automobil, prvo pronađite dječaka.“
Na drugoj:
„Nikola je bio tamo.“
Na trećoj se čuo dječiji glas.
Moj.
„Čika Milan nije otišao. Tata ga je odvezao.“
Snimak se završio.
Pogledao sam majku.
„Šta je tata uradio?“
Počela je plakati.
„Ne znam.“
Policija je ponovo otvorila Milanov nestanak.
Moj otac je 1999. bio ispitan kao svjedok.
Tvrdio je da Milana jedva poznaje.
Ali stare fotografije pokazale su nešto drugo.
Bili su poslovni partneri.
Imali su malu transportnu firmu.
„Zašto je lagao?“
Majka je konačno priznala da su se posvađali nekoliko dana prije Milanovog nestanka.
Milan je optužio mog oca da krade novac iz firme.
Te noći kada je nestao, ja sam bio sa ocem.
I očigledno sam nešto vidio.
Policija je pronašla Mirjanu, moju bivšu učiteljicu.
Bila je živa.
Kada sam joj pokazao fotografiju, rekla je:
„Mislila sam da je tvoj otac sve uništio.“
„Šta?“
„Snimke.“
Ona je bila osoba koja je tajno snimala moje razgovore nakon nesreće.
„Zašto?“
„Jer si stalno pričao o čovjeku u gepeku.“
Nisam mogao vjerovati šta čujem.
Kao desetogodišnjak govorio sam da sam vidio oca kako stavlja Milana u gepek Mercedesa.
„Je li bio mrtav?“
„Govorio si da se pomjerao.“
Policija je počela tražiti mjesto koje sam opisivao na snimcima.
Spominjao sam staru fabriku, crvena vrata i veliki dimnjak.
Pronašli su je tridesetak kilometara od grada.
U napuštenom skladištu pronađen je lanac, komadi stare odjeće i Milanov sat.
Ali tijela nije bilo.
DNK na odjeći pripadao je Milanu.
„Znači tata ga je oteo?“
Inspektor nije želio donositi zaključke.
Onda su pronašli još jedan trag.
Na zidu skladišta bilo je urezano:
„NIKOLA 2007.“
„Ja 2007. nikada nisam bio ovdje.“
Majka je opet zaćutala.
„Bio si.“
„Zašto?“
Otac me je, kada sam imao osamnaest godina, ponovo doveo u fabriku.
Ali ja se ni toga nisam sjećao.
„Kako mogu zaboraviti dva takva događaja?“
Majka je rekla nešto što me potpuno zbunilo.
„Zato što poslije 2007. nisi bio isti.“
„Šta to znači?“
Te godine doživio sam tešku saobraćajnu nesreću.
To sam znao.
Bio sam mjesec dana u bolnici.
Imao sam povredu glave i izgubio dio sjećanja.
Ali majka mi je sada rekla da nisam bio sam u automobilu.
Sa mnom je bio još jedan mladić.
„Ko?“
„Ne znam.“
Policija je pronašla izvještaj.
Drugi putnik zvao se Marko Kovačević.
Milanov sin.
Nikada nisam čuo za njega.
Marko je prema izvještaju poginuo.
Ja sam preživio.
„Zašto smo bili zajedno?“
Odgovor je bio na posljednjoj kaseti iz Mercedesa.
Snimljena je 2007.
Čuo se glas mog oca:
„Nikola i Marko su saznali sve. Moramo ih odvesti kod Milana.“
Zatim drugi muški glas:
„Ne možeš ih obojicu pustiti da odu.“
Kaseta se prekida.
Policija je analizirala drugi glas.
Mirjana ga je prepoznala.
Pripadao je Milanovom bratu, Draganu.
Pronašli su ga.
Imao je sedamdeset godina.
Kada sam mu rekao ko sam, odgovorio je:
„Ne. Ti nisi Nikola.“
Mislio sam da je senilan.
„Naravno da jesam.“
„Nikola je poginuo 2007.“
Zaledio sam se.
„U izvještaju piše da je Marko poginuo.“
„Znam šta piše.“
Dragan je tvrdio da su tijela nakon nesreće pogrešno identifikovana.
Obojica smo bili teško povrijeđeni.
Nismo imali dokumente.
Moj otac je policiji rekao da sam preživjeli ja.
„Zašto bi to uradio?“
„Jer je mislio da ćeš se probuditi bez sjećanja.“
Uradio sam DNK test sa majkom.
Čekali smo sedam dana.
Rezultat je pokazao da ona nije moja biološka majka.
Čovjek kojeg sam gledao u ogledalu cijelog života možda uopšte nije bio Nikola.
Pronašli smo stari Milanov medicinski uzorak.
DNK je potvrdio:
Bio sam njegov sin.
Ja sam bio Marko Kovačević.
Pravi Nikola poginuo je u nesreći 2007.
Majka je znala.
„Dvadeset godina si me zvala imenom mrtvog sina?“
„Tvoj otac me natjerao.“
„Zašto?“
Jer Marko je prije nesreće pronašao Milana.
Milan nije bio mrtav.
Moj otac ga je godinama skrivao.
„Gdje?“
Majka nije znala.
Ali Mercedes je znao.
Policija je pronašla stari navigacioni uređaj sakriven ispod sjedišta.
Posljednja sačuvana lokacija bila je kuća u drugoj državi.
Otišao sam sa policijom.
Vrata je otvorio starac.
Čim me je ugledao, ispustio je čašu.
„Marko?“
Bio je Milan.
Moj pravi otac.
Bio je živ.
„Zašto ste nestali?“
„Nisam nestao. Natjerali su me.“
„Ko?“
Milan je rekao da moj navodni otac nije krao novac iz firme.
Firma uopšte nije bila pravi posao.
Prevozili su novac za kriminalnu grupu.
Kada je Milan pokušao izaći, zaprijetili su porodicama.
Zato je lažirao nestanak.
„A zašto sam ja živio kao Nikola?“
Milan je izvadio fotografiju iz 2007.
Na njoj smo bili pravi Nikola i ja.
Izgledali smo nevjerovatno slično.
„Niste bili samo prijatelji“, rekao je.
„Šta smo bili?“
„Braća.“
„Kako?“
Milan je tvrdio da smo imali istu majku.
Ženu koju nikada nisam upoznao.
„Ko je ona?“
Pokazao je fotografiju.
Bila je to Mirjana.
Moja učiteljica.
Žena koja me kao dijete ispitivala o Milanovom nestanku.
DNK je potvrdio da mi je majka.
Ali pravi Nikola takođe je bio njen sin.
„Znači bili smo polubraća?“
Milan je odmahnuo glavom.
„Ne.“
„Kako ne?“
„Jer čovjek kojeg si dvadeset godina zvao ocem nije bio Nikolin otac.“
„Ko je onda?“
Milan me pogledao.
„Ja.“
Ostao sam bez riječi.
Pravi Nikola i ja bili smo braća.
Isti otac.
Ista majka.
Ali nismo bili blizanci.
Rođeni smo u razmaku od dvije godine.
„Zašto smo izgledali gotovo isto?“
Milan je otvorio stari fascikl.
U njemu su bili dokumenti iz privatne klinike.
Na oba naša imena stajala je ista oznaka:
EMBRION 14.
„Šta ovo znači?“
Milan je samo rekao:
„To znači da vas dvojica niste bili jedina djeca koja su rođena iz istog embriona.“
Na posljednjoj stranici nalazila se lista.
Sedam imena.
Šest je bilo precrtano.
Jedino neprecrtano ime bilo je moje.
Ali ne Nikola.
Ne Marko.
Treće ime koje nikada ranije nisam vidio.
A pored njega adresa na kojoj sam živio posljednjih dvadeset godina.