Prije tri mjeseca javio mi se čovjek koji je tvrdio da je prije dvadeset godina kupio stan od mene.
Mislio sam da je pogriješio osobu.
„Gospodine, ja tada nisam ni imao stan.“
„Imali ste. Treći sprat, stan broj 12.“
Adresa mi je bila poznata.
U toj zgradi živjela je moja baka.
Ali njen stan bio je broj 7.
Čovjek se zvao Robert i poslao mi je skenirani kupoprodajni ugovor iz 2006. godine.
Na njemu je bilo moje puno ime.
Moj tadašnji matični broj.
I moj potpis.
Problem je bio što sam 2006. imao samo četrnaest godina.
„Ovo je falsifikat.“
„Možda“, rekao je Robert. „Ali stan je i danas upisan na vaše ime.“
Provjerio sam.
Bio je u pravu.
Stan broj 12 pripadao je meni.
Već dvadeset godina.
Nikada nisam znao da postoji.
Otišao sam u zgradu.
Vrata stana bila su zaključana sa tri brave.
Komšinica me vidjela i odmah pitala:
„Jesi li ti Nikolin sin?“
„Ja sam Nikola.“
Žena je problijedjela.
„Ne. Nikola je bio stariji.“
Pokazala mi je staru fotografiju stanara.
Pored vrata broja 12 stajao je muškarac od oko trideset godina.
Ispod fotografije:
Nikola Jovanović.
Imao je isto ime i prezime kao ja.
Ali nije bio moj rođak.
Barem sam tako mislio.
Pozvao sam majku.
„Ko je živio u stanu 12 kod bake?“
Dugo je ćutala.
„Zašto pitaš?“
„Zvao se isto kao ja.“
Prekinula je razgovor.
Otišao sam pravo kod nje.
Kada sam joj pokazao fotografiju, sjela je.
„Obećali su da nikada nećeš saznati.“
„Ko je on?“
„Čovjek po kojem si dobio ime.“
Prvi put sam to čuo.
Majka je rekla da je taj Nikola bio bakin podstanar.
Pomagao joj je nakon što je djed umro.
Jednog dana 2006. samo je nestao.
„Zašto je njegov stan na moje ime?“
„Ne znam.“
Policija je pristala da otvori stan jer je postojala sumnja na falsifikovanje dokumenata.
Unutra je sve izgledalo kao da je vlasnik izašao juče.
Stari televizor.
Odjeća u ormaru.
Šolje na stolu.
Kalendar na zidu bio je otvoren na maju 2006.
Na dan 18. maja crvenom olovkom bilo je napisano:
„Nikola dolazi u 17:00.“
„Koji Nikola?“, pitao je policajac.
Nisam znao.
U spavaćoj sobi pronašli smo desetine VHS kaseta.
Na svakoj je bila godina.
1998.
1999.
2000.
Sve do 2006.
Na kaseti iz maja 2006. bio je snimak dnevne sobe.
U 17:04 vrata se otvaraju.
U stan ulazim ja.
Kao četrnaestogodišnjak.
Nisam se sjećao da sam ikada bio tamo.
Stariji Nikola sjedi preko puta mene.
Na snimku me pita:
„Znaš li ko sam ja?“
Ja odgovaram:
„Mama kaže da ste njen prijatelj.“
„A šta ti je rekla za tvog oca?“
„Da je umro.“
Stariji Nikola nekoliko sekundi ćuti.
Onda kaže:
„Nije.“
Snimak se prekida.
Odmah sam otišao majci.
„Je li taj čovjek moj otac?“
„Nije.“
DNK nismo mogli uraditi jer njega nije bilo.
Ali u kupatilu je pronađena stara četkica za zube.
Laboratorija je uspjela izvući uzorak.
Rezultat je bio neočekivan.
Stariji Nikola nije bio moj otac.
Bio je moj brat.
Puni brat.
Ista majka.
Isti otac.
„Kako mogu imati brata starijeg skoro dvadeset godina?“
Majka je počela plakati.
Rodila ga je sa sedamnaest.
Njeni roditelji su je natjerali da dijete daju na usvajanje.
Nikada ga više nije vidjela.
Godinama kasnije pronašao ju je.
„Zašto mi nisi rekla?“
„Nisam htjela da ti uništi život.“
„Kako bi mi brat uništio život?“
„Jer nije došao zbog mene.“
„Nego zbog koga?“
„Zbog tebe.“
Stariji Nikola je tvrdio da je pronašao dokumente o svom usvajanju i da nešto nije u redu sa datumima.
Prema njima, on je rođen 1975.
Majka je tvrdila da ga je rodila 1973.
Razlika od dvije godine.
„Šta je tražio od mene?“
„DNK.“
Na kaseti smo pronašli nastavak razgovora.
Stariji Nikola mi daje štapić za bris iz usta.
Govori:
„Samo želim nešto provjeriti.“
Nekoliko sedmica kasnije na drugoj kaseti snimio je sebe.
Drži rezultate.
„Nikola nije moj brat.“
Zaledio sam se.
Današnji DNK test rekao je suprotno.
Ponovili smo analizu.
Isti rezultat.
Bili smo puna braća.
Kako je test iz 2006. mogao pokazati drugačije?
Policija je pronašla laboratoriju.
Rezultat koji je stariji Nikola dobio nije pripadao meni.
Uzorak je zamijenjen.
Neko je namjerno želio da povjeruje da nismo braća.
Ko?
Odgovor smo pronašli u njegovom dnevniku.
Posljednja rečenica glasila je:
„Sjutra idem kod bake. Ona je zamijenila uzorak.“
Moja baka je umrla prije devet godina.
Majka je tvrdila da ne zna ništa.
Ali kada smo pregledali bakine stvari, pronašli smo ključ sefa.
U sefu su bili originalni bolnički dokumenti.
Ne samo za starijeg Nikolu.
I za mene.
Na mom dokumentu ime majke nije bilo ime žene koja me je odgojila.
Pisalo je:
Majka: Milena Jovanović.
Milena je bila moja baka.
„Ovo je greška.“
Nije bila.
DNK test je pokazao da žena koju sam cijelog života zvao bakom zapravo jeste bila moja biološka majka.
A žena koju sam zvao majkom bila mi je polusestra.
Sjedio sam i gledao rezultat.
„Onda kako je stariji Nikola moj puni brat?“
Majka — odnosno moja polusestra — nije znala.
Jedina mogućnost bila je da je i njega rodila baka.
Ali ona je cijelog života tvrdila da ga je rodila kao tinejdžerka.
Policija je pronašla babicu koja je 1973. radila u porodilištu.
Imala je devedeset godina, ali se sjećala porodice.
„Milena je rodila dječaka.“
„Starijeg Nikolu?“
„Da.“
„A njena kćerka?“
„Nije bila trudna.“
Sve što sam znao o porodici bilo je pogrešno.
Baka je rodila mog brata 1973.
Mene 1992.
Isti otac morao je biti biološki otac obojici.
„Ko je naš otac?“
Niko nije znao.
U stanu broj 12 pronašli smo još jednu kasetu sakrivenu iza ormara.
Na njoj stariji Nikola razgovara sa bakom.
„Reci mi ko je moj otac.“
Baka odgovara:
„Isti čovjek kao Nikolin.“
„Ko?“
„Ne mogu.“
„Zašto?“
„Jer ako saznaš njegovo ime, shvatićeš zašto je Nikola dobio tvoje ime.“
Stariji Nikola ustaje.
„Ja sam rođen prije njega.“
Baka odgovara:
„Nisi ti prvi Nikola.“
Snimak se završava.
Policija je tada pronašla dokument skriven iza fotografije u stanu.
Bio je rodni list još jednog muškarca.
Nikola Jovanović.
Rođen 1954.
Godina rođenja moje bake bila je 1955.
„Ko je sad ovo?“
Majka je pogledala dokument i rekla:
„To je bakin brat.“
„Nikada nisam čuo za njega.“
„Nestao je prije nego što sam se ja rodila.“
Na poleđini rodnog lista bila je adresa.
Otišli smo tamo.
Otvorio nam je starac od sedamdesetak godina.
Predstavio sam se.
„Ja sam Nikola Jovanović.“
Čovjek se nasmijao.
„Znam.“
„Jeste li vi Nikola Jovanović?“
„Nekada sam bio.“
Pokazao sam mu fotografiju mog starijeg brata.
Prestao se smijati.
„Gdje si ovo pronašao?“
„To je moj brat.“
„Ne“, rekao je.
„DNK kaže da jeste.“
Starac me nekoliko trenutaka gledao.
„Onda vam Milena nikada nije rekla.“
„Šta?“
„Ja nisam bio njen brat.“
„Ko ste onda bili?“
Nije odgovorio.
Uradili smo DNK.
Rezultat je stigao poslije šest dana.
Starac je bio biološki otac i meni i mom starijem bratu.
Ali postojao je još jedan rezultat koji niko nije očekivao.
On i moja baka bili su krvni srodnici.
Ne brat i sestra.
Laboratorija je procijenila da je on mogao biti njen sin.
To bi značilo da je baka rodila njega kao dijete, što je bilo nemoguće prema godinama u dokumentima.
Starac se samo nasmijao kada sam mu pokazao nalaz.
„Napokon ste provjerili prave godine.“
„Čije godine?“
„Milene.“
Izvadio je staru fotografiju.
Na njoj je bila moja baka kao odrasla žena, snimljena 1954. godine — godinu prije nego što je navodno rođena.
Na rukama je držala bebu.
Na poleđini je pisalo:
„Moj prvi Nikola.“
Pogledao sam starca.
„Vi ste ta beba?“
„Jesam.“
„Onda koliko je baka zapravo imala godina?“
„To nije pitanje koje treba da postaviš.“
„Koje jeste?“
Pokazao je na fotografiju.
Iza bake je stajala još jedna žena.
Izgledala je potpuno isto kao ona.
„Treba da pitaš koja je od te dvije žene bila Milena — jer je samo jedna od njih žena koju ste sahranili kao svoju baku.“