Prije tri mjeseca dobio sam poruku od čovjeka koji je tvrdio da u svom sefu već petnaest godina čuva nešto što pripada meni.
Nisam ga poznavao.
Poruka je glasila:
„Nikola, vaš otac mi je rekao da vam ovo predam tek kada napunite 35 godina.“
Moj otac je umro prije devet godina.
A ja sam tog dana napunio tačno 35.
Pitao sam čovjeka ko je.
„Zovem se Zoran. Bio sam prijatelj vašeg oca.“
Nikada nisam čuo za njega.
Našli smo se u kafiću.
Zoran je donio malu metalnu kutiju.
„Nemam ključ“, rekao je. „Vaš otac je rekao da ga imate vi.“
„Nemam nikakav ključ.“
„Onda tražite među stvarima koje vam je ostavio.“
Kod kuće sam pregledao očev stari ormar.
Na dnu jedne ladice pronašao sam ključ koji sam godinama čuvao, a nisam znao čemu služi.
Otvorio je kutiju.
Unutra je bila fotografija dječaka od možda deset godina.
Na prvi pogled pomislio sam da sam ja.
Ali na poleđini je pisalo:
„Andrej, 2001.“
Godine 2001. ja sam imao deset godina.
„Ko je Andrej?“, pitao sam Zorana.
„To treba da pitate majku.“
Majka je živjela sama nekoliko ulica od mene.
Čim je ugledala fotografiju, sjela je.
„Ko ti je ovo dao?“
„Zoran.“
„Rekla sam tvom ocu da uništi sve.“
„Ko je Andrej?“
Nije odgovorila.
U kutiji je bilo i pismo.
Otac je napisao:
„Ako Nikola ikada pronađe Andreja, prvo uradite DNK. Ne vjerujte fotografijama.“
Majka je tada priznala da je Andrej bio dječak koji je nekoliko mjeseci živio kod nas.
Ja ga se nisam sjećao.
„Kako mogu zaboraviti dijete koje je živjelo sa nama?“
„Jer si tada bio u bolnici.“
Godine 2001. imao sam tešku upalu pluća i skoro dva mjeseca proveo na liječenju.
Dok sam bio odsutan, otac je doveo Andreja.
„Zašto?“
„Rekao je da nema gdje.“
Kada sam se vratio kući, Andrej je već otišao.
Ali fotografija je pokazivala nešto neobično.
Nosio je moju odjeću.
Stajao je u mojoj sobi.
Na drugoj fotografiji sjedio je sa mojim roditeljima za mojim rođendanskim stolom.
Na torti je pisalo:
„Srećan 10. rođendan, Nikola.“
„Zašto je slavio moj rođendan?“
Majka je počela plakati.
„Jer su svi mislili da si to ti.“
Nisam razumio.
Otac je porodici i komšijama rekao da sam se ranije vratio iz bolnice.
Ali dječak koji je tih nekoliko sedmica živio kao ja bio je Andrej.
„Zašto bi tata uradio tako nešto?“
„Nikada mi nije objasnio.“
Zoran je znao više.
Priznao je da je moj otac 2001. radio kao vozač za privatnu kliniku.
Jedne večeri dovezao je Andreja kući i rekao da dječak mora nestati iz evidencije.
„Kakve evidencije?“
„Bolničke.“
Policija je preko fotografije i starih dokumenata pronašla Andrejev trag.
Postojao je rodni list.
Ali nije postojalo ime roditelja.
Samo napomena:
„Privremeno starateljstvo — slučaj 14.“
Poslije 2001. nema nikakvih podataka.
U očevim stvarima pronašao sam rokovnik.
Na jednoj stranici bilo je četrnaest imena djece.
Moje ime bilo je broj 13.
Andrej broj 14.
Pored oba:
„Ne razdvajati prije testa.“
„Kakvog testa?“
Majka je tvrdila da ne zna.
Policija je pronašla doktora koji je tada radio u klinici.
Kada je čuo Andrejevo ime, rekao je:
„Mislio sam da je mrtav.“
„Zašto?“
„Jer je bio posljednji.“
Objasnio je da je klinika krajem osamdesetih i početkom devedesetih vodila nelegalan program liječenja neplodnosti.
Četrnaestoro djece bilo je povezano sa istim donorom.
„Je li moj otac bio donor?“
„Ne.“
„Ko onda?“
Doktor nije želio reći.
Ali pristao je da uradimo DNK sa starim uzorcima.
Rezultat je pokazao nešto neočekivano.
Andrej i ja nismo bili braća.
Nismo imali ni istu majku ni istog oca.
„Onda zašto smo bili na istoj listi?“
Doktor je rekao:
„Zato što lista nije bila spisak braće i sestara.“
„Nego?“
„Djece koja su ličila jedno na drugo.“
Četrnaestoro djece, rođeno različitim roditeljima, izgledalo je gotovo identično.
„Kako je to moguće?“
Doktor je tvrdio da ne zna.
Otac je otkrio program slučajno i pokušao izvući dokumentaciju.
Andrej je bio jedino dijete koje je tada još živjelo u klinici.
Zato ga je odveo.
„Gdje ga je odveo poslije naše kuće?“
Zoran je znao.
U jednu porodicu u Austriji.
Policija je pronašla Andreja.
Bio je živ.
Kada smo se prvi put sreli preko video-poziva, ostao sam bez riječi.
Sa 35 godina izgledao je gotovo isto kao ja.
Ne kao brat.
Kao moja kopija.
Uradili smo još detaljniji DNK test.
Nismo bili bliski rođaci.
„Kako onda imamo isto lice?“
Andrej je rekao da je to pokušavao otkriti godinama.
Njegovi usvojitelji ostavili su mu dokumente iz klinike.
U njima se stalno pojavljivalo jedno ime.
Dr. Viktor Marić.
Bio je osnivač klinike.
Zvanično je umro 1998.
Ali Andrej je pronašao dokaz da je još 2010. živio u Švajcarskoj.
Otišli smo tamo.
Adresa je vodila do doma za stare.
Viktor je bio živ.
Imao je 92 godine.
Kada smo Andrej i ja zajedno ušli u sobu, počeo je da se smije.
„Trinaest i četrnaest.“
„Šta ste nam uradili?“
„Ništa.“
„Zašto izgledamo isto?“
Viktor je rekao da program nije pokušavao napraviti djecu istog izgleda.
To je bila posljedica nečeg drugog.
„Čega?“
„Greške.“
Početkom devedesetih klinika je koristila uzorke jednog anonimnog donora.
Kasnije su otkrili da uzorci nisu pripadali jednoj osobi.
Pripadali su dvojici jednojajčanih blizanaca.
„Ali rekli ste da Andrej i ja nemamo istog oca.“
„Nemate.“
Jedan donor bio je moj biološki otac.
Drugi Andrejev.
Pošto su bili jednojajčani blizanci, njihova DNK bila je gotovo ista.
To je objašnjavalo sličnost.
Ali ne potpuno.
„Ko su ti ljudi?“
Viktor je otvorio stari ormarić.
Izvadio je fotografiju dvojice mladića.
Jednog sam odmah prepoznao.
Bio je Zoran.
Čovjek koji mi je predao kutiju.
Drugi je izgledao identično.
„Zoran je moj otac?“
„Jedan od njih jeste.“
Vratili smo se kući i suočili Zorana.
Nije poricao da je imao brata blizanca.
Zvao se Goran.
„Koji od vas je moj otac?“
„Ne znam.“
„Kako ne znaš?“
Obojica su davali uzorke klinici pod istim imenom jer su za to dobijali novac.
Niko tada nije vodio urednu evidenciju.
„A Andrej?“
„Jedan od nas je njegov otac. Drugi tvoj.“
Zoran je rekao da je Goran nestao 2001.
Istog mjeseca kada je Andrej boravio kod nas.
„Je li zato moj otac sakrio Andreja?“
Zoran je klimnuo.
Goran je otkrio šta je klinika radila i pokušao pronaći djecu.
Ali moj otac mu nije vjerovao.
Mislio je da želi nešto drugo.
„Šta?“
„Da zamijeni jedno dijete drugim.“
Zvučalo je besmisleno.
Sve dok policija nije pregledala moje bolničke podatke iz 2001.
U bolnicu sam primljen kao Nikola.
Ali na dan otpusta uz moj karton stajala je fotografija drugog dječaka.
Andreja.
„Znači mogao sam ja otići iz bolnice pod njegovim imenom?“
Majka je problijedjela.
Uradili smo test sa mojim uzorkom iz djetinjstva koji je bolnica još čuvala.
Rezultat nije odgovarao meni.
Odgovarao je Andreju.
Neko je 2001. zamijenio naše medicinske kartone.
Ali današnji DNK dokazivao je da sam sin žene koju sam zvao majkom.
Dakle, mene nisu zamijenili.
Samo dokumente.
„Zašto?“
Na posljednjoj stranici očevog rokovnika pronašli smo odgovor:
„Ako Goran pronađe broj 14, mora vjerovati da je broj 13.“
Otac je namjerno napravio lažni trag da zaštiti Andreja.
„Od čega?“
Zoran je dugo ćutao.
Onda je rekao:
„Od mene.“
„Zašto od tebe?“
„Jer ja nisam Zoran.“
Čovjek kojeg sam mjesecima poznavao kao Zorana izvadio je dvije stare lične karte.
Jedna je pripadala Zoranu.
Druga Goranu.
Ista fotografija.
Različiti matični brojevi.
„Ko si ti?“
„Goran.“
„Gdje je Zoran?“
„Nestao je 2001.“
„Zašto si uzeo njegov identitet?“
„Da bih pronašao četrnaesto dijete prije njega.“
„Ali rekao si da je nestao.“
Goran me pogledao.
„Nestao je za vas. Ja ga viđam svake godine.“
„Gdje?“
Pokazao je prema metalnoj kutiji koju mi je predao prvog dana.
Na njenom dnu bio je skriven još jedan pretinac.
Unutra fotografija snimljena prije samo nekoliko mjeseci.
Na njoj su stajala četvorica muškaraca.
Svi su imali moje lice.
Andrej je stajao pored mene i gledao fotografiju.
„Ko su ova dvojica?“
Goran je odgovorio:
„Broj 11 i broj 12.“
„A gdje su ostalih deset?“
Goran je zatvorio kutiju.
„To je razlog zbog kojeg vam je otac ostavio uputstvo da ih nikada ne tražite.“