Prije godinu dana kupio sam polovan klavir za svoju kćerku. Imala je četrnaest godina i mjesecima me molila da joj nabavim pravi, jer je do tada vježbala na maloj električnoj klavijaturi.
Našao sam oglas čovjeka koji je prodavao stari klavir za samo 200 eura.
„Zašto je tako jeftin?“, pitao sam.
„Samo želim da ga neko koristi.“
Klavir je bio star, ali očuvan. Na unutrašnjoj strani poklopca bilo je urezano jedno ime:
Marta, 1986.
Nisam tome pridavao značaj.
Kćerka Lana bila je oduševljena.
Svirala je svakog dana.
Nekoliko sedmica kasnije pozvala me iz sobe.
„Tata, nešto zvecka unutra.“
Pomjerili smo klavir od zida i skinuli zadnju drvenu ploču.
Između dasaka pronašli smo malu metalnu kutiju.
Unutra nije bilo novca ni nakita.
Bile su četiri medalje sa muzičkih takmičenja, nekoliko požutjelih programa koncerata i jedna kaseta.
Na svim programima pojavljivalo se isto ime.
Marta Jovanović.
„To mora biti žena kojoj je pripadao klavir“, rekla je Lana.
Na jednom programu pisalo je da je Marta sa sedamnaest godina osvojila prvo mjesto na državnom takmičenju mladih pijanista.
„Možemo li je pronaći?“
Pokušali smo preko interneta.
Ništa.
Nazvao sam čovjeka koji mi je prodao klavir.
„Marta?“, ponovio je.
Nastala je tišina.
„Odakle vam to ime?“
Objasnio sam za kutiju.
„Dođite sutra.“
Čovjek se zvao Zoran.
Kada smo stigli, dugo je gledao medalje.
„Marta je moja sestra.“
Lana je odmah pitala:
„Je li još svira?“
Zoran je spustio pogled.
„Nije svirala skoro četrdeset godina.“
Marta je kao tinejdžerka bila nevjerovatno talentovana. Dobila je čak stipendiju za muzičku akademiju u Beču.
Ali nekoliko sedmica prije odlaska njihov otac je teško obolio.
Porodica nije imala novca.
Marta je odustala od akademije, zaposlila se i pomagala majci i mlađem bratu.
„Meni“, rekao je Zoran.
Kasnije se udala, preselila i potpuno prestala svirati.
„Zašto ste vi imali njen klavir?“
„Majka ga je čuvala. Kada je umrla, završio je kod mene.“
„A Marta ga nije željela?“
Odmahnuo je glavom.
„Rekla je da ga prodam.“
Lana je bila razočarana.
Na izlazu je pitala:
„Možemo li joj barem vratiti medalje?“
Zoran nam je dao adresu.
Marta je živjela u susjednom gradu.
Kada je otvorila vrata i vidjela kutiju, lice joj se promijenilo.
„Mislila sam da je ovo izgubljeno.“
Pozvala nas je unutra.
Lana joj je pričala o klaviru, školi i muzici.
„Znate li da još lijepo zvuči?“
Marta se nasmiješila.
„Znam svaki njegov ton.“
„Zašto ste prestali svirati?“
Marta je pogledala mene, kao da očekuje da zaustavim dijete.
Nisam.
„Nekad život odluči umjesto tebe.“
Lana je odgovorila:
„Ali sad više ne mora.“
Marta se nasmijala.
„Koliko imaš godina?“
„Četrnaest.“
„Sa četrnaest sve izgleda jednostavno.“
Krenuli smo kući.
Mislio sam da je priča završena.
Nije.
Tri dana kasnije neko nam je pozvonio.
Marta.
„Mogu li vidjeti klavir?“
Sjela je ispred njega.
Ruke je držala iznad tipki gotovo minut.
Onda je pritisnula jednu.
Pa drugu.
I počela svirati.
Lana i ja smo stajali na vratima bez riječi.
Marta nije pogriješila nijednom.
Kada je završila, plakala je.
„Četrdeset godina“, rekla je.
Od tog dana dolazila je jednom sedmično.
Ne da uzme klavir.
Da podučava Lanu.
Nije htjela novac.
„Ona meni vraća više nego što ja dajem njoj.“
Šest mjeseci kasnije Lana se prijavila na svoje prvo veliko takmičenje.
Marta ju je pripremala.
Na dan takmičenja bila je nervoznija od moje kćerke.
Lana je osvojila drugo mjesto.
Kada je sišla sa bine, medalju je stavila Marti oko vrata.
„Ovo je vaša.“
„Ne, dušo.“
„Jeste. Bez vas je ne bih dobila.“
Marta ju je zagrlila.
Ali najveće iznenađenje dogodilo se nekoliko mjeseci kasnije.
Lokalna muzička škola organizovala je humanitarni koncert.
Profesor je čuo Martu kako svira dok je čekala Lanu.
Ponudio joj je da nastupi.
Odbila je.
Lana ju je nagovarala sedmicama.
Na kraju je pristala odsvirati samo jednu kompoziciju.
Te večeri Marta je prvi put nakon skoro četrdeset godina izašla pred publiku.
Kada je završila, cijela sala je ustala.
U prvom redu sjedio je Zoran.
Plakao je.
Kasnije mi je rekao:
„Cijelog života sam mislio da se sestra odrekla muzike zbog porodice.“
„Zar nije?“
„Jeste. Ali nisam razumio šta je izgubila.“
Danas Marta predaje klavir troje djece iz našeg kraja.
Besplatno.
Lana joj pomaže.
A stari klavir i dalje stoji u našoj dnevnoj sobi.
Jednom sam Marti rekao:
„Izgleda da sam dobro prošao za 200 eura.“
Nasmijala se.
„Niste vi kupili klavir.“
„Nego?“
Pogledala je Lanu koja je upravo vježbala.
„Kupili ste nekome drugu priliku. Samo niste znali kome.“