Prošlog ljeta prijatelj me ubijedio da sa njim odem na aukciju izgubljenih stvari.
Nisam ni znao da tako nešto postoji.
Jedna transportna firma prodavala je kofere i pakete koje vlasnici godinama nisu preuzeli. Pravilo je bilo jednostavno — ne znaš šta kupuješ dok ne platiš.
„Možda pronađemo laptop“, rekao je prijatelj.
„A možda kupimo kofer pun prljavih čarapa.“
Na kraju sam iz zabave ponudio 60 eura za veliki zeleni kofer.
Niko nije ponudio više.
Otvorili smo ga u automobilu.
Odmah sam požalio.
Tri muške košulje.
Papuče.
Peškir.
Električni brijač.
Knjiga o ribolovu.
„Čestitam“, smijao se prijatelj. „Upravo si platio 60 eura za nečiji veš.“
Na samom dnu pronašao sam malu crvenu kutiju.
„E, sad pričamo!“
Otvorio sam je.
Unutra je bio skup muški sat.
Pretražio sam model na telefonu.
Polovan je vrijedio najmanje 3.000 eura.
Prijatelj je odmah rekao:
„Prodaj.“
Ali nešto mi nije dalo mira.
Na poleđini sata bila su ugravirana slova:
D. K. — 30 godina.
Sljedećeg dana nazvao sam transportnu firmu.
„Možete li mi dati podatke vlasnika kofera?“
„Ne možemo.“
„Pronašao sam nešto vrijedno.“
„Kupili ste kofer. Sadržaj je sada vaš.“
Mogao sam tu završiti.
Ali sam na internetu objavio fotografiju kofera, bez fotografije sata.
Napisao sam samo da tražim vlasnika.
Za dva dana javilo se više od pedeset ljudi.
Jedan je tvrdio da je unutra imao 20.000 eura.
Drugi da je kofer pripadao njegovoj pokojnoj tetki.
Treći mi je poslao:
„Zeleni kofer? Moj. Unutra Rolex.“
Sat uopšte nije bio Rolex.
Shvatio sam da će ovo biti teže nego što sam mislio.
Onda mi je stigla poruka žene po imenu Tamara.
„Ako je to kofer koji mislim da jeste, unutra bi trebalo da bude knjiga o ribolovu kojoj nedostaje stranica 47.“
Otvorio sam knjigu.
Stranica 47 bila je istrgnuta.
Nazvao sam je.
„Čiji je kofer?“
„Mog bivšeg muža.“
„Možete li ga kontaktirati?“
Počela se smijati.
„Mogu. Ali neće biti srećan.“
Čovjek se zvao Dejan.
Dobio sam njegov broj.
„Kupio sam vaš izgubljeni kofer.“
Tišina.
„Koji kofer?“
Opisao sam ga.
„Bacite ga.“
„Ali unutra je sat.“
Ponovo tišina.
„Kakav sat?“
Opisao sam gravuru.
Dejan je promijenio ton.
„Gdje ste?“
Dogovorili smo se da se nađemo u kafiću.
Došao je nervozan.
Stavio sam sat na sto.
Gledao ga je nekoliko sekundi.
„Koliko tražite?“
„Ništa. Vaš je.“
„Ne može biti.“
„Zašto?“
„Jer nije moj.“
Sad više ništa nisam razumio.
Dejan je objasnio da je sat kupio prije pet godina za tridesetu godišnjicu braka svojih roditelja.
Inicijali D. K. pripadali su njegovom ocu Draganu Kostiću.
„Zašto je onda završio u vašem koferu?“
„Zato što sam ga ukrao.“
Pomislio sam da se šali.
Nije.
Njegov otac je bio opsjednut tim satom.
Nosio ga je svuda i stalno pričao koliko vrijedi.
Jednog dana Dejan se posvađao sa njim.
Otac mu je rekao da je nesposoban i da nikada ništa nije napravio od života.
Dejan je iz bijesa uzeo sat.
Planirao ga je vratiti nakon nekoliko dana.
Ali baš tada je otišao na poslovni put.
Kofer je nestao.
„Nikada mu nisam priznao.“
„Pa šta ste mu rekli?“
„Da vjerovatno ne zna gdje ga je ostavio.“
„Pet godina?“
„Pet godina.“
Nisam znao da li da se smijem ili da ga izbacim iz kafića.
„Evo vam sat. Sad mu ga vratite.“
„Ne mogu.“
„Zašto?“
„Jer će me ubiti.“
Tada je prijatelj koji je sjedio za susjednim stolom i sve slušao dobacio:
„Čovječe, imaš skoro četrdeset godina.“
Dejan ga je pogledao.
„Ti ne poznaješ mog oca.“
Na kraju smo smislili najgluplji mogući plan.
Dejan će ocu reći istinu.
Ja ću poći s njim kao dokaz da se kofer zaista pojavio nakon pet godina.
Došli smo pred kuću.
Otvorio je čovjek u potkošulji.
„Šta hoćeš?“
„Tata, moram nešto da ti priznam.“
„Opet si slupao auto?“
„Nisam.“
„Treba ti novac?“
„Ne.“
Dejan je izvadio sat.
Otac je zanijemio.
„Gdje si to našao?“
„Nisam ga našao.“
Ispričao je sve.
Otac ga je slušao potpuno mirno.
Kada je završio, rekao je:
„Znao sam.“
Dejan i ja smo se pogledali.
„Šta si znao?“
„Da si ga ti uzeo.“
„Pet godina znaš?!“
„Da.“
„Zašto ništa nisi rekao?“
Otac je slegnuo ramenima.
„Čekao sam da priznaš.“
„PET GODINA?!“
„Nisam žurio.“
Situacija je postala toliko apsurdna da sam počeo da se smijem.
Onda je Dejan pitao:
„A zašto si me pet godina puštao da mislim da sam te ubijedio da si izgubio sat?“
Otac se nasmiješio.
„Zato što je bilo zabavno gledati kako se preznojavaš svaki put kada ga spomenem.“
Dejan je ostao bez riječi.
„Znači svaki put kada si govorio: ‘Eh, da mi je znati gdje je onaj sat…’“
„Namjerno.“
„I kada si me tjerao da pretražujem garažu?“
„Posebno tada.“
Počeli smo se svi smijati.
Ali onda je otac pogledao mene.
„Koliko ste platili kofer?“
„Šezdeset eura.“
Izvadio je novčanik i pružio mi sto.
„Ne treba.“
„Uzmi. Ostalo je za pretrpljenu glupost mog sina.“
Dejan se pobunio:
„Moju glupost? Ti si pet godina glumio da ne znaš!“
Otac je zatvorio vrata i dobacio:
„I vrijedilo je svake minute.“
Mislio sam da je priča završena.
Nedjelju dana kasnije Dejan mi je poslao fotografiju.
Njegov otac sjedi za stolom.
Na ruci sat.
Ispred njega zeleni kofer.
Ispod fotografije poruka:
„Kupio sam kofer od tebe za 60 eura. Tata kaže da ga neće baciti jer je to najskuplja porodična svađa koju je ikada dobio.“
Odgovorio sam:
„A knjiga o ribolovu?“
Stigla je poruka:
„Njegova je. Stranicu 47 je istrgnuo jer je na njoj bio recept za šarana koji je tvrdio da je njegov porodični recept.“
Tada sam definitivno odlučio da više ništa ne pitam.
Od svega što sam mogao pronaći u izgubljenom koferu, dobio sam vjerovatno jedinu stvar koju nisam očekivao:
pet godina dugu svađu između dvojice tvrdoglavih ljudi koji su obojica cijelo vrijeme znali istinu — i nijedan nije htio prvi da popusti.