Prošle zime žena me poslala da kupim novu veš-mašinu.
Vratio sam se kući sa veš-mašinom i čovjekom koji je tvrdio da je upravo zbog mene izgubio 8.000 eura.
A upoznali smo se svega dvadeset minuta ranije.
U prodavnici tehnike izabrao sam najobičniji model. Dok sam čekao račun, čovjek pored mene nervozno je razgovarao telefonom.
„Rekao sam vam, uplatio sam! Provjerite ponovo!“
Prekinuo je i opsovao.
Prodavač ga je pitao:
„Problem?“
„Kupujem televizor za nagradnu igru u firmi. Banka mi blokirala karticu.“
Pogledao je mene.
„Izvinite, imate li možda mobilno bankarstvo?“
„Imam.“
„Mogu li vam dati gotovinu, a vi da platite moj televizor karticom?“
Televizor je koštao skoro 1.400 eura.
Naravno da sam odbio.
„Razumijem“, rekao je.
Nije se naljutio.
Pet minuta kasnije prišao mi je ponovo.
„Možete li mi barem pomoći da prenesem kutiju do automobila?“
Prodavač mu je u međuvremenu rekao da može platiti gotovinom.
Pomogao sam mu.
Ispred prodavnice dao mi je vizitkartu.
Zvao se Saša i imao malu građevinsku firmu.
„Ako vam ikada zatreba majstor, zovite.“
Otišao sam kući.
Mislio sam da ga više nikada neću vidjeti.
Dvadesetak minuta kasnije zazvonio mi je telefon.
Saša.
„Jeste li vi uzeli moju kovertu?“
„Kakvu kovertu?“
„Bila je u kutiji televizora.“
„Nisam ni otvorio kutiju.“
„Nema je.“
Objasnio mi je da je u koverti bilo 8.000 eura za plate radnicima.
„I kakve ja veze imam s tim?“
„Vi ste jedini bili pored kutije.“
Prekinuo sam poziv.
Pet minuta kasnije zvao je ponovo.
Nisam se javio.
Onda mi je stigla poruka:
„Ako vratite novac, neću zvati policiju.“
Tada sam poludio.
Nazvao sam prodavnicu.
Prodavač se sjećao da sam pomogao Saši, ali nije vidio nikakvu kovertu.
Rekao sam Saši da slobodno pozove policiju.
I pozvao je.
Policajci su došli kod mene iste večeri.
Pregledali su automobil.
Ništa.
Pokazao sam im račun, vrijeme kupovine i poruke.
Jedan policajac me pitao:
„Jeste li otvarali njegovu kutiju?“
„Nisam.“
„Zašto bi neko držao 8.000 eura u kutiji televizora?“
„Pitajte njega.“
Tu sam prvi put pomislio da cijela stvar možda nije normalna.
Sutradan sam se vratio u prodavnicu i tražio da pogledamo kamere.
Na snimku se vidjelo kako Saša kupuje televizor.
Vidjelo se kako mu pomažem.
Ali vidjelo se još nešto.
Desetak minuta prije nego što smo izašli, Saša je otišao do toaleta.
Kutija je ostala pored pulta.
Tada joj je prišao mladić u crnoj jakni.
Sagnuo se.
Nešto je uradio sa donje strane kutije.
Trajalo je možda pet sekundi.
Policija je uzela snimak.
Pomislio sam da je stvar riješena.
Nije bila.
Mladić je pronađen istog dana.
Bio je Sašin radnik.
Kada su ga pitali za kovertu, počeo je da se smije.
„Kakvih 8.000 eura?“
Onda je policiji pokazao poruke.
Saša mu je prethodne večeri napisao:
„Sutra dođi u prodavnicu. Kad izađem do toaleta, izvuci kovertu iz kutije i idi.“
Znači, Saša je organizovao sopstvenu „krađu“.
Ali zašto?
Odgovor je bio još gluplji nego što sam očekivao.
Sašina firma je bila pred zatvaranjem.
Dugovao je radnicima plate.
Dugovao je dobavljačima.
A supruzi je mjesecima govorio da firma posluje odlično.
Smislio je priču da mu je neko ukrao novac namijenjen za plate.
Trebala mu je osoba na koju će prebaciti krivicu.
I onda sam se ja slučajno pojavio.
Potpuni stranac.
Bez ikakve veze s njim.
„Znači izabrao me jer sam mu pomogao nositi televizor?“
Policajac je klimnuo.
„Izgleda.“
Nisam znao da li da budem bijesan ili impresioniran koliko je plan bio glup.
Ali tu nije bio kraj.
Saša je tokom ispitivanja priznao sve.
Njegov radnik je vratio kovertu.
Novac nije bio ukraden.
A onda je Sašina supruga saznala šta je uradio.
Nekoliko dana kasnije neko mi je pozvonio na vrata.
Otvorio sam.
Stajala je žena koju nikada ranije nisam vidio.
„Vi ste čovjek kojeg je moj muž optužio da mu je ukrao novac?“
„Nažalost.“
Pružila mi je kesu.
Unutra boca vina i koverta sa 200 eura.
„Ovo je izvinjenje.“
„Novac neću uzeti.“
„Molim vas.“
„Stvarno ne treba.“
Pogledala je prema mojoj novoj veš-mašini koja je još stajala u hodniku.
„Je li to ona zbog koje ste bili u prodavnici?“
„Da.“
„Je li bar dobra?“
„Nemam pojma. Još je nisam spojio.“
Žena se počela smijati.
„Moj brat je vodoinstalater.“
Pomislio sam da se šali.
Nije.
Sutradan je došao njen brat i besplatno spojio mašinu.
Mislio sam da je time završena najčudnija kupovina u mom životu.
Ali šest mjeseci kasnije zazvonio mi je telefon.
Bio je Saša.
„Samo nemojte odmah prekinuti.“
„Šta hoćeš?“
„Tražim posao.“
Počeo sam se smijati.
„I zoveš čovjeka kojeg si pokušao optužiti za krađu 8.000 eura?“
„Znam kako zvuči.“
„Ne, mislim da ne znaš.“
Ispostavilo se da je zatvorio firmu, prodao automobil, vratio dugove koliko je mogao i počeo raditi kao običan građevinski radnik.
Nisam mu pronašao posao.
Ali sam mu dao broj jednog poznanika koji je tražio ljude.
Prije nekoliko sedmica sreo sam ga slučajno.
„Kako ide?“
„Radim.“
„Ima li nestalih koverti?“
Nasmijao se.
„Više ne smijem ni račune držati u koverti.“
Krenuo je dalje, pa se okrenuo.
„Znaš šta je najgore?“
„Šta?“
„Onaj televizor zbog kojeg sam napravio cijelu glupost.“
„Šta s njim?“
„Pokvario se poslije tri mjeseca.“
Nisam mogao izdržati.
„A moja veš-mašina radi savršeno.“
Pogledao me nekoliko sekundi.
„Nemoj me još i ti zezati.“
I tako sam otišao po veš-mašinu, završio u policijskoj istrazi zbog 8.000 eura koje nikada nisam vidio i na kraju dobio besplatnog vodoinstalatera.
Žena mi od tada sama kupuje kućanske aparate.