Na vratima moje garaže jednog jutra stajala je velika crvena naljepnica:
„NE PARKIRAJTE OVDJE. VLASNIK JE UPOZOREN.“
Garaža je bila moja.
Automobil ispred nje takođe je bio moj.
A osoba koja me je „upozorila“ očigledno nije znala nijedno od toga.
Skinuo sam naljepnicu i otišao na posao.
Sljedećeg jutra pojavila se nova.
„POSLJEDNJE UPOZORENJE.“
Sad me već zanimalo ko vodi rat protiv mene.
Živim u maloj zgradi sa šest stanova. Iza zgrade imamo tri garaže i nekoliko parking mjesta.
Moja garaža je posljednja.
Koristim je uglavnom kao ostavu, pa automobil često ostavim tačno ispred svojih vrata.
Nikome ne smetam.
Trećeg jutra nisam dobio naljepnicu.
Dobio sam lanac.
Neko je između dvije metalne šipke ispred garaže razvukao tanki lanac i na njega okačio:
ZABRANJENO PARKIRANJE
Pozvao sam upravnika zgrade.
„Dragane, jesi li ti ovo postavio?“
„Šta?“
„Lanac ispred moje garaže.“
„Nisam.“
„Ko onda jeste?“
„Ne znam.“
Presjekao sam plastičnu vezicu kojom je lanac bio pričvršćen i sklonio ga.
Naveče sam pitao komšije.
Niko ništa.
Milan sa prvog sprata čak je rekao:
„Možda neko misli da je garaža zajednička.“
„Na vratima piše broj mog stana.“
„Ljudi ne čitaju.“
To će se pokazati kao veoma tačno.
U petak sam ranije završio posao.
Parkirao sam malo dalje i sjeo na balkon sa kafom.
I čekao.
Oko četiri popodne u dvorište je ušao čovjek kojeg nikada ranije nisam vidio.
Pedestak godina.
Jakna.
Fascikla pod rukom.
Prišao je mojoj garaži.
Izvadio novu naljepnicu.
Krenuo sam niz stepenice.
Dok sam stigao, već ju je zalijepio.
„Dobar dan.“
Okrenuo se.
„Dobar dan.“
„Šta radite?“
„Rješavamo problem.“
„Koji problem?“
Pokazao je na moj automobil koji je bio parkiran dalje.
„Neko stalno blokira ovu garažu.“
„Znam.“
„Vi znate ko?“
„Znam.“
Odmah je izvadio hemijsku.
„Odlično. Ko?“
„Ja.“
Čovjek me pogledao.
„Vi?“
„Ja.“
„Pa zašto parkirate tu?“
„Zato što je garaža moja.“
Spustio je hemijsku.
„Nije.“
„Molim?“
„Ova garaža pripada stanu broj četiri.“
„Tačno.“
„Dakle nije vaša.“
Izvadio sam ključeve.
Otključao garažu.
„Ja živim u stanu broj četiri.“
Čovjek je nekoliko sekundi gledao otvorena vrata.
„Nemoguće.“
To mi je bilo zanimljivo.
„Zašto nemoguće?“
Otvorio je fasciklu.
Izvadio papir.
„Ja sam prije sedam dana iznajmio stan broj četiri.“
Sad sam ja zaćutao.
„Od koga?“
Rekao je ime.
Nikada ga nisam čuo.
„Koliko ste platili?“
„Šest mjeseci unaprijed.“
„Koliko?“
„Tri hiljade maraka.“
Odjednom naljepnice više nisu bile smiješne.
Pozvao sam policiju.
Čovjek se uspaničio.
„Zašto policiju?“
„Zato što ste nekome dali 3.000 maraka za moj stan.“
„Ali imam ugovor.“
Pokazao mi je.
Na papiru je bila moja adresa.
Broj mog stana.
Fotografije unutrašnjosti.
Čak i fotografija balkona.
Samo vlasnik nije bio ja.
„Odakle su ove slike?“
„Iz oglasa.“
Otvorio je oglas na telefonu.
Stan je izgledao gotovo identično mom.
Isti raspored.
Sličan namještaj.
Isti balkon.
Ali onda sam primijetio jednu stvar.
U mojoj dnevnoj sobi prozor je sa lijeve strane televizora.
Na fotografiji je bio sa desne.
„Ovo nije moj stan.“
„Adresa kaže da jeste.“
Zumirao sam jednu fotografiju.
Na balkonu se u daljini vidjela benzinska pumpa.
Iz mog stana nije mogla biti na toj strani.
„Ove fotografije su okrenute.“
Neko je fotografije drugog stana jednostavno preslikao kao u ogledalu.
Policija je stigla.
Čovjek se zvao Zoran.
Nije bio prevarant.
Bio je žrtva.
Pokazao je poruke.
Navodni vlasnik mu je rekao da trenutno radi u Austriji.
Klasična priča.
„Ne mogu doći, ali moj rođak će vam pokazati stan.“
I neko mu ga je stvarno pokazao.
„Kako ste ušli u moj stan?“, pitao sam.
„Nisam.“
„Pa koji ste gledali?“
„Ovaj.“
Pokazao je prema zgradi.
Popeli smo se.
Stao je pred vrata.
Stan broj 4.
Samo što nije bio na mom spratu.
Bio je u susjednom ulazu.
Naša zgrada imala je dva gotovo identična ulaza.
U oba su stanovi numerisani od jedan do šest.
Prevarant je iznajmio prazan stan broj četiri u drugom ulazu na samo nekoliko dana.
Pokazivao ga ljudima kao da ga izdaje dugoročno.
Ali u oglas je stavio moju adresu.
Zašto?
Policija je ubrzo shvatila.
Vlasnik praznog stana živio je u Njemačkoj.
Prevarant nije želio da ljudi kasnije dolaze tamo i traže ga.
Zato im je dao adresu drugog ulaza.
Moju.
Zoran nije bio jedini.
Do večeri su se pojavile još dvije osobe.
Jedna žena je uplatila 500 maraka „rezervacije“.
Mladi par 1.000.
Svi su mislili da su iznajmili isti stan.
A svi su kao datum useljenja dobili isti ponedjeljak.
U ponedjeljak sam zato uradio nešto što nikada nisam očekivao.
Uzeo sam slobodan dan i sjedio ispred zgrade sa policajcem u civilu.
Do deset ujutro pojavila se još jedna porodica sa koferima.
I oni su platili.
Onda još jedan student.
Do podneva nas je bilo dovoljno za malu stambenu zajednicu.
Prevarant, naravno, nije došao.
Ali napravio je jednu grešku.
Za jedan od ugovora koristio je broj telefona koji je ranije bio povezan sa oglasom za prodaju automobila.
Na tom oglasu ostavio je svoje pravo ime.
Policija ga je pronašla nekoliko dana kasnije.
Nije bio nikakav veliki kriminalni genije.
Samo čovjek koji je računao da niko neće upoređivati detalje dok on ne nestane sa novcem.
Zoran mi je poslije svega došao na vrata.
U ruci je držao onu prvu crvenu naljepnicu.
Sačuvao ju je.
„Ovo je vaše.“
„Šta će mi?“
„Uspomena.“
Počeo sam se smijati.
„Vi ste me tri dana upozoravali da ne parkiram ispred vlastite garaže.“
„Mislio sam da je moja.“
„A niste se još ni uselili.“
„Htio sam odmah uspostaviti red.“
„To sam primijetio.“
Na kraju je uspio vratiti veći dio novca kroz postupak, ali mu je hitno trebao stan.
Ispostavilo se da se baš u našoj zgradi jedan stvarno izdavao.
Ovaj put sam otišao s njim da upozna vlasnicu.
Kad je izvadila ugovor, Zoran je prvo pogledao mene.
„Je li ovo stvarno njen stan?“
„Jeste.“
„Sigurno?“
„Vidio sam je da živi ovdje osam godina.“
Potpisao je.
Danas živi sprat iznad mene.
Dobro se slažemo.
Ali nekoliko dana nakon što se uselio, našao sam malu crvenu naljepnicu na vratima svog stana.
Na njoj je pisalo:
„POSLJEDNJE UPOZORENJE: KOMŠIJA ODOZGO TRAŽI KAFU.“
Pogledao sam prema stepenicama.
Zoran je stajao gore i smijao se.
„Sad znaš gdje stvarno živim“, rekao sam.
„Provjerio sam ugovor tri puta.“
Od tada, kad god neko u zgradi kaže da ima problem sa parkingom, svi prvo pitaju isto:
„Je li Zoran opet nešto iznajmio?“