„Ko je naručio 200 stolica?“
Šef je stajao nasred kancelarije sa papirom u ruci i gledao nas kao da traži priznanje za pljačku banke.
Niko nije odgovorio.
Ponovio je:
„Dvjesta. Stolica.“
Pogledao sam kolegu Nenada.
Nenad je pogledao mene.
Obojica smo znali odgovor.
Ja sam ih naručio.
Samo što sam trebao naručiti dvije.
Radili smo u maloj firmi sa dvanaest zaposlenih. Nekoliko dana ranije pukle su dvije stolice u sali za sastanke i šef mi je rekao:
„Naruči dvije iste kao ove.“
Pronašao sam model na sajtu dobavljača.
Kliknuo količinu.
Upisao „2“.
Poslao narudžbu.
Barem sam mislio da sam upisao 2.
U ponedjeljak ujutro ispred firme se pojavio šleper.
Vozač je ušao na recepciju.
„Gdje istovaramo?“
Sekretarica ga je pitala:
„Šta?“
„Stolice.“
„Koje stolice?“
„Vaše.“
Otvorio je zadnji dio kamiona.
Kutije do plafona.
Pozvali su šefa.
Šef je pozvao nas.
I tako smo došli do pitanja:
„Ko je naručio 200 stolica?“
Podigao sam ruku.
„Mislim da sam ja.“
„Misliš?“
„Trebao sam dvije.“
„Ovdje piše 200.“
Uzeo sam narudžbenicu.
Količina: 200.
„Dobro“, rekao sam. „Očigledno sam napravio malu grešku.“
„Malu?“
Pokazao je kroz prozor prema šleperu.
„To ti izgleda malo?“
„Zavisi koliko je velika kancelarija.“
Nije mu bilo smiješno.
Još manje mu je bilo smiješno kada smo vidjeli račun.
18.600 maraka.
Srećom, firma nije unaprijed platila.
Nazvali smo dobavljača.
Objasnili situaciju.
Žena sa druge strane provjerila je narudžbu.
„Gospodine, potvrđena je količina od 200 komada.“
„Greška je.“
„Razumijem.“
„Znači vozač ih može vratiti?“
„Može.“
Odahnuo sam.
„Odlično.“
„Uz trošak povrata i manipulacije.“
„Koliko?“
Rekla je cifru.
1.400 maraka.
Šef me pogledao.
„Hoćeš li ti platiti?“
„Ne bih.“
„Onda smisli nešto.“
Vozač nije mogao čekati cijeli dan.
Na kraju smo dogovorili da istovari stolice u naše skladište dok ne riješimo šta ćemo.
Postojao je još jedan problem.
Naše „skladište“ bilo je prostorija veličine malo veće garaže.
U nju je stalo možda 40 kutija.
Ostatak smo nagurali u hodnik, salu za sastanke, malu kuhinju i jednu praznu kancelariju.
Firma je preko noći počela izgledati kao prodavnica namještaja.
Svako ko bi ušao pitao je isto:
„Šta će vam ovolike stolice?“
Šef bi samo pokazao prema meni.
Drugog dana mi je rekao:
„Imaš do petka.“
„Za šta?“
„Prodaj ih.“
„Ja nisam trgovac namještajem.“
„Od danas jesi.“
Postavio sam oglas:
NOVE KANCELARIJSKE STOLICE – NEKORIŠTENE – POVOLJNO
Prvi poziv stigao je za deset minuta.
„Imate li dvije?“
„Imam.“
Prodao sam dvije.
Ostalo 196.
Drugi kupac uzeo je četiri.
Ostalo 192.
Tim tempom trebalo bi mi pola godine.
Onda je nazvao direktor jedne privatne škole.
„Koliko ih imate?“
Htio sam reći 192, ali mi je bilo neugodno.
„Dosta.“
„Treba nam 35.“
Sjeo sam uspravno.
„Imamo.“
Došao je, pogledao ih i kupio 35.
Šef je prvi put izgledao malo manje bijesno.
„Koliko je ostalo?“
„157.“
„Nemoj mi govoriti.“
Sljedećeg dana dogodilo se nešto neočekivano.
Fotografija našeg hodnika prepunog stolica završila je na društvenim mrežama.
Nenad ju je objavio uz tekst:
„Kad kolegi kažu da naruči 2 stolice, a on želi biti siguran.“
Neko je podijelio.
Pa još neko.
Do podneva su nas zvali ljudi koje nikada nismo čuli.
Jedan restoran uzimao je deset.
Knjigovodstveni servis šest.
Frizerski salon četiri.
Čovjek koji je otvarao igraonicu dvanaest.
Šef je stajao na vratima moje kancelarije.
„Koliko sad?“
„Sto dvadeset pet.“
„Ovo stvarno radi.“
„Izgleda.“
Onda je nazvala žena iz lokalnog kulturnog centra.
Renovirali su salu.
„Trebalo bi nam oko 80 stolica, ali budžet nam je mali.“
Rekla je koliko mogu platiti.
Bilo je manje od naše nabavne cijene.
Šef je odmahnuo glavom.
„Ne.“
Žena se zahvalila i prekinula.
Pola sata kasnije šef se vratio.
„Nazovi je.“
„Zašto?“
„Daj im 80.“
„Rekli ste da ne može.“
„Znam.“
„Pa zašto sad može?“
Sjeo je.
„Jer sam upravo izračunao koliko ćemo platiti da vratimo preostale.“
Nazvao sam je.
Kulturni centar uzeo je 80.
Ostalo nam je 45.
Tada je šef rekao:
„Dosta. Ove ćemo vratiti.“
Ali Nenad je imao drugu ideju.
„Šta ako ih poklonimo?“
„Kome?“
„Kome trebaju.“
Objavili smo da ćemo posljednjih 45 dati lokalnim udruženjima i klubovima koji nemaju novca za novu opremu.
Mislio sam da se niko neće javiti.
Za sat vremena stiglo je više od 30 poruka.
Mali šahovski klub dobio je deset.
Udruženje penzionera petnaest.
Amatersko pozorište dvanaest.
Preostalih osam otišlo je centru koji organizuje radionice za djecu.
U petak popodne posljednja stolica napustila je firmu.
Stajali smo u praznom hodniku.
Šef je prišao.
„Dakle.“
„Dakle.“
„Od 200 stolica nemamo nijednu.“
„Imamo.“
Pokazao sam salu za sastanke.
Dvije nove stolice stajale su za stolom.
One zbog kojih je sve počelo.
Šef ih je gledao.
„Koliko smo na kraju izgubili?“
Računovođa je već izračunala.
Zbog prodaje dijela stolica ispod nabavne cijene izgubili smo nešto manje od 500 maraka.
„Moglo je biti gore“, rekao sam.
„Mogao sam te otpustiti.“
„I to.“
Mislio sam da ću sljedećih deset godina slušati o tome.
Ali nekoliko sedmica kasnije firma je organizovala proslavu godišnjice.
Došlo je mnogo više ljudi nego što smo očekivali.
U jednom trenutku šef je pogledao punu salu.
Nije bilo dovoljno mjesta za sjedenje.
Prišao mi je.
„Trebaju nam stolice.“
„Koliko?“
„Dvadesetak.“
Pogledao sam ga.
„Da naručim?“
„NE.“
Odgovorio je toliko glasno da su se ljudi okrenuli.
Nenad je skoro pao od smijeha.
Na kraju smo posudili stolice iz šahovskog kluba kojem smo ih poklonili.
Kada su ih donijeli, njihov predsjednik mi je pružio jednu i rekao:
„Evo, vraćamo vam ih na jedno veče.“
Šef je samo odmahnuo glavom.
Od tada u našoj firmi postoji novo pravilo.
Svaku narudžbu veću od deset komada moraju potvrditi dvije osobe.
Na internom dokumentu ispod tog pravila stoji objašnjenje:
„Uvedeno nakon incidenta sa stolicama.“
Niko nije napisao moje ime.
Nije ni morao.
Svi znaju.