Na vratima mog stana svako jutro pojavljivala se ista stvar.
Jedna svježa crvena ruža.
Bez poruke.
Bez imena.
Prvog dana sam pomislila da ju je neko ostavio na pogrešnim vratima.
Drugog dana sam se nasmijala.
Trećeg sam fotografisala ružu i poslala sestri.
„Imaš tajnog obožavaoca“, napisala je.
Sedmog dana više mi nije bilo romantično.
Živjela sam sama na četvrtom spratu. Ulazna vrata zgrade zaključavala su se, a interfon je radio.
Neko je, ipak, svako jutro između 5:30 i 6:30 uspijevao doći do mojih vrata.
I ostaviti ružu.
Pitala sam komšije.
Niko ništa nije vidio.
Komšinica preko puta, gospođa Vera, odmah je imala teoriju.
„To ti je sigurno neki bivši.“
„Nemam bivšeg koji bi ustao u pet ujutro zbog cvijeta.“
„Onda je ozbiljno zaljubljen.“
„Ili ozbiljno lud.“
Osme večeri odlučila sam otkriti ko je.
Nisam imala kameru, pa sam stari telefon postavila na policu u hodniku i uključila snimanje prema vratima.
Ujutro sam se probudila u 6:15.
Ruža je bila tamo.
Uzela sam telefon.
Snimak je trajao nekoliko sati.
Premotala sam.
U 5:52 svjetlo u hodniku se upalilo.
Neko je dolazio stepenicama.
Čekala sam da ugledam lice.
Ali osoba nije došla do mojih vrata.
Svjetlo se ugasilo.
Minut kasnije ruža se samo pojavila ispod vrata.
Premotala sam nekoliko puta.
Neko ju je gurnuo kroz mali prostor između vrata i poda sa strane koju kamera nije mogla snimiti.
Sljedeće noći premjestila sam telefon.
Ujutro — ista stvar.
Ovog puta vidjela sam ruku.
Starija muška ruka.
Tamni rukav.
Ruža.
Ništa više.
Odlučila sam ustati ranije.
U 5:30 sjedila sam u dnevnoj sobi potpuno obučena.
U 5:48 čula sam lift.
Koraci.
Polako su se približavali.
Zaustavili su se ispred mojih vrata.
Sačekala sam.
Kvaka se nije pomjerila.
Neko je spustio nešto na pod.
Naglo sam otvorila vrata.
Na hodniku je stajao muškarac od možda sedamdeset godina.
U ruci je držao još jednu ružu.
Oboje smo se ukočili.
„Vi?“
Nisam ga poznavala.
Muškarac je napravio korak unazad.
„Izvinite.“
„Jeste li vi ostavljali cvijeće?“
„Jesam.“
„Zašto?“
Pogledao je broj na mojim vratima.
42.
„Ovdje je nekada živjela Marija.“
„Koja Marija?“
„Moja žena.“
Odjednom sam se malo smirila.
„Ja sam ovaj stan kupila prije dvije godine.“
„Znam.“
„Onda zašto ostavljate ruže meni?“
Nije odgovorio.
Samo je rekao:
„Neću više.“
Okrenuo se i krenuo prema liftu.
„Čekajte.“
Zaustavio se.
„Zašto baš svaki dan?“
Pogledao me i rekao nešto što mi je potpuno promijenilo cijelu priču:
„Zato što još nisam došao do tridesete.“
„Tridesete čega?“
Vrata lifta su se otvorila.
Ušao je.
„Ruže.“
I otišao.
Tog jutra sam izbrojala fotografije koje sam napravila.
Ispred mojih vrata bilo je ukupno devet ruža.
Nisam razumjela.
Sljedećeg dana nije bilo cvijeta.
Ni narednog.
Pomislila sam da je gotovo.
Onda mi je Vera preko puta pokucala na vrata.
„Onaj čovjek više ne dolazi?“
„Poznajete ga?“
„Naravno.“
„Zašto mi ništa niste rekli?“
Vera je zastala.
„Mislila sam da znaš.“
Pozvala me u svoj stan.
Iz stare ladice izvadila je fotografiju.
Na njoj je bila mlada žena ispred mojih vrata.
Pored nje isti muškarac, samo četrdesetak godina mlađi.
„To je Marija“, rekla je.
Marija i njen muž Petar živjeli su u mom stanu skoro dvadeset godina.
Nisu imali djece.
Svake godine na godišnjicu braka Petar bi joj donosio crvene ruže.
Jednu za svaku godinu koju su proveli zajedno.
Za dvadesetu godišnjicu — dvadeset ruža.
Za dvadeset petu — dvadeset pet.
„A trideseta?“
Vera je spustila fotografiju.
„Nisu je dočekali.“
Marija je umrla nekoliko mjeseci prije njihove tridesete godišnjice.
Petar je nakon toga prodao stan.
Odselio se.
„Pa zašto sada donosi jednu po jednu?“
„To ne znam.“
Našla sam Petra preko imena koje mi je Vera dala.
Nazvala sam ga.
„Ovdje Ana. Živim u stanu 42.“
Ćutao je.
„Ne zovem da vam kažem da prestanete.“
„Onda zašto?“
„Želim znati zašto ste rekli da morate doći do tridesete.“
Dugo nije govorio.
Onda je objasnio.
Na dan kada je Marija umrla, u bolnici joj je obećao:
„Za našu tridesetu dobićeš svih trideset ruža.“
Nije mogao to učiniti tada.
Nakon njene smrti nije mogao ni prići zgradi.
Prošlo je skoro pet godina.
Ove godine odlučio je ispuniti obećanje.
Ali nije mogao donijeti svih trideset odjednom.
„Zašto?“
„Glupo zvuči.“
„Recite.“
„Kad donesem posljednju, više nemam razlog da dođem.“
Tada sam shvatila.
Nije ostavljao ruže zbog mog stana.
Nije ni očekivao da ih ja čuvam.
Samo je, jednu po jednu, završavao nešto od čega se godinama nije mogao oprostiti.
„Donijeli ste devet.“
„Da.“
„Ostala je dvadeset jedna.“
„Neću više dolaziti. Uznemirio sam vas.“
Pogledala sam devet osušenih ruža koje sam, iz nekog razloga, još držala u vazi.
„Dođite sutra.“
„Molim?“
„Ali ne u pet ujutro.“
Sljedećeg dana Petar je došao u deset.
Donio je desetu ružu.
Skuhala sam mu kafu.
Prvi put nakon skoro pet godina ušao je u stan u kojem je proveo najveći dio života.
Nije obilazio sobe.
Samo je sjedio za kuhinjskim stolom i gledao prema prozoru.
„Ovdje je Marija uvijek pila kafu.“
Od tog dana dolazio je svake nedjelje.
Svaki put jedna ruža.
Nisam ga požurivala.
Kada je donio dvadeset devetu, dugo je držao posljednju u ruci.
„Sljedeća je zadnja.“
„Znam.“
Naredne nedjelje pojavio se bez ruže.
„Gdje je trideseta?“
Nasmijao se.
„Dole.“
Sišli smo ispred zgrade.
Pored ulaza je bila mala zemljana površina na kojoj godinama ništa nije raslo.
Petar je donio sadnicu crvene ruže.
Posadili smo je zajedno.
„Ovo se ne računa“, rekla sam. „Obećali ste trideset ruža.“
Pogledao je sadnicu.
„Računaće se kad procvjeta.“
U proljeće se pojavio prvi cvijet.
Fotografisala sam ga i poslala Petru.
Odgovorio je samo:
„30.“
Od tada više nikada nisam pronašla ružu ispred vrata.
Ali svako jutro kada izađem iz zgrade, prođem pored one koja je ostala.
I nekako mi se čini da je upravo ta posljednja bila jedina koju Petar nije morao ostaviti.