U 3:17 ujutro zazvonio mi je telefon.
Na ekranu je pisalo ime mog mlađeg brata.
Javio sam se odmah.
„Halo?“
Niko nije odgovorio.
Čuo sam samo šum.
„Nikola?“
Tišina.
Onda tri kratka udarca.
TUP. TUP. TUP.
Veza se prekinula.
Nazvao sam ga ponovo.
Telefon ugašen.
Problem je bio u tome što je Nikola tog jutra krenuo na put i trebalo je da bude skoro 400 kilometara daleko.
Poslao sam mu poruku:
„Javi se čim vidiš.“
Ništa.
Ponovo sam legao, ali nisam mogao zaspati.
U 3:29 stigla je poruka.
Nije bila od Nikole.
Nepoznat broj mi je poslao samo:
„Vaš brat je dobro. Ne zovite više ovaj broj.“
Sjeo sam na krevet.
Odgovorio sam:
„Ko ste vi?“
Poruka je pročitana.
Odgovora nije bilo.
Nazvao sam broj.
Nedostupan.
Probudio sam ženu.
„Nešto nije u redu.“
„Šta se desilo?“
Pokazao sam joj poruke.
„Zovi policiju.“
Prije toga nazvao sam hotel u kojem je Nikola trebalo da prespava.
Recepcioner je provjerio rezervaciju.
„Gospodin Nikola Jovanović?“
„Da.“
„Rezervacija postoji, ali gost nije stigao.“
„Jeste li sigurni?“
„Jesam.“
Nikola je posljednji put razgovarao sa mnom oko devet naveče.
Rekao je da mu je ostalo oko dva sata vožnje.
Od tada ništa.
Pozvao sam policiju.
Tražili su podatke o automobilu, registarske tablice i posljednje mjesto sa kojeg se javio.
Dok sam razgovarao s njima, telefon je ponovo zazvonio.
Nikola.
„Evo ga!“
Javio sam se.
„Nikola! Gdje si?“
Ponovo šum.
A onda njegov glas.
Vrlo tiho:
„Nemoj dolaziti.“
„Gdje si?“
„Slušaj me. Nemoj—“
Veza se prekinula.
Policajac me pitao jesam li čuo nešto u pozadini.
Jesam.
Zvono.
Kao crkveno zvono.
Tri puta.
Policija je pokušala locirati posljednji signal njegovog telefona.
Uređaj je posljednji put bio povezan na mrežu blizu malog mjesta oko 90 kilometara prije hotela.
„Zašto bi tamo stao?“
Nisam znao.
Oko pet ujutro pronađen je njegov automobil.
Bio je parkiran pored puta.
Zaključan.
Nije bilo tragova sudara.
Novčanik mu je bio u pretincu.
Kofer u gepeku.
Ali Nikola nije bio tamo.
Na vozačevom sjedištu pronašli su nešto neobično.
Malu kartonsku kutiju.
Na njoj je markerom pisalo:
„27.“
„Znate li šta znači broj 27?“ pitao me policajac.
„Ne.“
Otvorili su kutiju.
Unutra nije bilo ničega osim starog ključa.
Na njemu mala metalna pločica:
SOBA 27
Pomislio sam na hotel.
Odmah sam nazvao recepciju.
„Imate li sobu broj 27?“
„Nemamo. Naše sobe počinju od 101.“
Policija je pregledala okolinu gdje je automobil pronađen.
Kilometar dalje nalazio se stari motel.
Zatvoren skoro 15 godina.
Na njegovoj fasadi još je stajao izblijedjeli natpis.
Motel „Jezero“.
Policajci su otišli tamo.
Vrata zaključana.
Prozori prašnjavi.
Na recepciji stari ključevi još su visili na zidu.
Nedostajao je samo jedan.
27.
„Nemojte mi reći da je moj brat unutra.“
Soba 27 bila je na drugom spratu.
Vrata su bila zaključana.
Ključ iz Nikolinog automobila ih je otvorio.
Ali soba je bila prazna.
Krevet prekriven prašinom.
Stari televizor.
Ormar.
Na stolu jedna svježa flaša vode.
I Nikolin telefon.
Još je bio uključen.
„Gdje je on?“
Policajac nije odgovorio.
Pregledali su pozive.
Sa njegovog telefona zaista su upućena oba poziva meni.
Ali poruka:
„Vaš brat je dobro. Ne zovite više ovaj broj.“
nije poslata sa njegovog telefona.
Stigla je sa drugog uređaja.
Tada je jedan policajac primijetio otvoren prozor.
Ispod prozora nalazio se ravni krov prizemlja.
Na prašini su bili tragovi cipela.
Vodili su do požarnih stepenica.
Iza motela tragovi su nastavili prema maloj kući udaljenoj možda 300 metara.
Tamo su pronašli Nikolu.
Sjedio je u kuhinji sa starijim čovjekom.
Obojica potpuno mirni.
Kada je ugledao policiju, Nikola je samo rekao:
„Rekao sam mu da će ovo ispasti katastrofa.“
Niko ga nije oteo.
Niko ga nije napao.
Priča je bila potpuno drugačija.
Na putu prema hotelu Nikola je stao na benzinskoj pumpi.
Tamo mu je prišao stariji čovjek i zamolio ga za pomoć.
Automobil mu se pokvario.
Kuća mu je bila desetak kilometara dalje.
Nikola ga je povezao.
Tokom vožnje čovjek je primijetio Nikolin privezak za ključeve.
Na njemu je bilo prezime naše porodice.
„Jovanović?“
„Da.“
„Jeste li možda iz Sarajeva?“
„Jesam.“
Čovjek je zatim pitao kako mu se zvao otac.
Nikola mu je rekao.
Starac je zanijemio.
Zvao se Zoran.
Bio je očev prijatelj iz mladosti.
Nisu se vidjeli više od trideset godina.
Kada je čuo da je otac umro prije pet godina, insistirao je da Nikoli pokaže nešto.
Odveo ga je do starog motela.
Zašto?
Zato što su on i naš otac tamo kao mladi radili jedno ljeto.
Soba 27 bila je njihova soba za osoblje.
Prije nego što su se razišli, sakrili su nešto iza drvene obloge ormara.
„Šta?“
Nikola se nasmijao.
„To sam i ja htio saznati.“
U sobi su pronašli malu metalnu kutiju.
Unutra nije bilo novca.
Nije bilo zlata.
Bilo je 26 fotografija.
Na njima naš otac sa dvadesetak godina.
Na moru.
Na motoru.
Kako svira gitaru.
Kako spava na stolici recepcije.
Kako se smije sa ljudima koje nikada nismo upoznali.
Mi takve fotografije nismo imali.
Ali zašto onda čudni pozivi?
Tu je priča postala smiješna.
Dok su skidali drvenu oblogu, Nikola je ispustio telefon iza ormara.
Pokušavajući ga dohvatiti, slučajno me pozvao.
Ona tri udarca koja sam čuo bila su udaranje po dasci.
Telefon je zatim ostao u sobi.
Nikola i Zoran otišli su u njegovu kuću po alat.
„A drugi poziv?“
Zoran je podigao ruku.
„Ja sam kriv.“
Vratili su se po telefon.
Vidjeli desetine mojih propuštenih poziva.
Nikola me nazvao.
Ali signal je bio katastrofalan.
Kada sam ga pitao gdje je, pokušao je reći:
„Nemoj dolaziti, sve je u redu.“
Veza je pukla nakon „nemoj“.
„A poruka sa nepoznatog broja?“
Zoran je izvadio svoj stari telefon.
„Moja.“
Pogledao sam ga.
„Zašto ste napisali: ‘Ne zovite više ovaj broj’?“
„Htio sam napisati: ‘Ne zovite više, njegov telefon nema signal, zovite ovaj broj.’“
„I?“
„Poslao sam prvu polovinu slučajno.“
„A ostatak?“
Starac je spustio pogled.
„Ispraznila mi se baterija.“
Policajac je morao okrenuti glavu da sakrije smijeh.
Ja nisam.
„Znači zbog vas dvojice je pola policijske stanice tražilo otetog čovjeka?“
Nikola je podigao kutiju sa fotografijama.
„Ali vidi šta smo pronašli.“
Htio sam ga zadaviti.
Onda sam ugledao prvu fotografiju.
Otac, možda dvadeset godina, stoji ispred motela i drži tablu:
„SOBA 27 – NE ULAZI.“
Na drugoj strani fotografije njegovim rukopisom bilo je napisano:
„Ako ovo jednog dana pronađu moja djeca, sigurno će napraviti dramu.“
Gledao sam tu rečenicu nekoliko sekundi.
Onda Nikolu.
Onda dvojicu policajaca.
Jedan je rekao:
„Moram priznati…“
„Šta?“
Pokazao je fotografiju.
„Čovjek vas je dobro poznavao.“