„Jesi li ti ostavio 500 KM ispod brisača mog auta?“
Sestra me nazvala u sedam ujutro.
„Kakvih 500 maraka?“
„Pet novčanica po sto. U koverti.“
„Nisam.“
„Onda imamo problem.“
„Zašto je problem ako ti neko ostavlja pare?“
„Zato što je na koverti napisano tvoje ime.“
Dvadeset minuta kasnije bio sam ispred njene zgrade.
Koverta je bila obična, bijela.
Na prednjoj strani velikim slovima:
ZA NEMANJU
Ja sam Nemanja.
Otvorio sam je.
Unutra 500 KM i mali papir:
„Prva rata. Ostalo nakon što završiš posao.“
Pogledao sam sestru.
„Kakav posao?“
„Ti meni reci.“
Nisam imao pojma.
Radio sam kao knjigovođa. Nisam prodavao ništa, nisam nikome pozajmljivao novac i niko mi nije dugovao.
„Možda postoji drugi Nemanja.“
„I ostavio je pare baš na mom autu?“
To je bilo teško objasniti.
Uzeo sam kovertu.
Na poleđini je bio napisan samo jedan broj:
317
„Broj stana?“
Sestra je živjela u zgradi sa samo 24 stana.
„Možda telefonski nastavak?“
„Ili šifra.“
Počeli smo se smijati, ali meni situacija nije bila smiješna.
Odlučio sam odnijeti novac policiji.
Dok sam vozio, zazvonio mi je telefon.
Nepoznat broj.
„Nemanja?“
„Da.“
Muški glas.
„Jeste li pronašli kovertu?“
„Ko ste vi?“
„Nije važno.“
„Meni jeste.“
„Novac je vaš.“
„Za kakav posao?“
Nekoliko sekundi tišine.
„Nemojte se praviti da ne znate.“
„Stvarno ne znam.“
Čovjek je spustio slušalicu.
Odmah sam pozvao policiju.
Objasnio sam sve.
Rekli su mi da donesem kovertu i poruku.
Na putu sam ponovo dobio poziv.
Isti broj.
„Zašto idete u policiju?“
Naglo sam zakočio.
„Kako znate gdje idem?“
„Okrenite se.“
Pogledao sam u retrovizor.
Iza mene nekoliko automobila.
„Ko ste vi?“
„Nemanja, nemojte komplikovati. Dogovor je jednostavan.“
„Nisam se ni sa kim dogovorio.“
„Soba 317. Večeras. Devet sati.“
Veza se prekinula.
Ovog puta policiji je stvar postala ozbiljnija.
Provjerili su broj.
Prepaid kartica.
Bez korisnih podataka.
„Poznajete li neku sobu 317? Hotel? Firma? Bolnica?“
„Ne.“
Jedan policajac je pogledao kovertu.
„Možda broj nije soba.“
Tada sam se sjetio nečega.
Tri dana ranije dobio sam poruku na poslovni mejl.
Neko je tražio da pregledam finansijsku dokumentaciju male firme.
Odbio sam jer sam bio zatrpan poslom.
Broj firme u registru završavao je sa 317.
Otvorio sam mejl na telefonu.
Pošiljalac: M. Vuković.
Policija je pronašla firmu.
Mala građevinska kompanija.
Vlasnik — Milan Vuković.
Pozvali su ga.
Čovjek je zvučao potpuno zbunjeno.
„Nisam slao nikakve mejlove.“
„Poznajete Nemanju?“
„Ne.“
„Imate li prostoriju 317?“
„Nemamo ni treći sprat.“
Znači opet ništa.
Vratio sam se kući.
Policija je zadržala novac.
Mislio sam da će se sve završiti.
U 20:43 stigla mi je poruka:
„Kasnite.“
Odgovorio sam:
„Gdje?“
Stigla je fotografija.
Stara zgrada.
Ispod:
„317.“
Policija je prepoznala lokaciju.
Bio je to napušteni poslovni centar na periferiji.
Naravno, nisu mi dozvolili da idem sam.
U zgradu su prvo ušli policajci.
Na trećem spratu pronašli su vrata sa brojem 317.
Otključana.
Unutra nije bilo nikoga.
Samo sto.
Stolica.
I na stolu crni fascikl.
Na njemu:
NEMANJA
„Ovo mi se sve manje sviđa“, rekao sam.
Policajac je otvorio fascikl.
Unutra desetine računa.
Fakture.
Izvodi.
Ugovori.
Sve iz iste građevinske firme.
Milanove.
„Neko je želio da vi pregledate ovo.“
„Zašto meni ostavlja 500 KM umjesto da me normalno nazove?“
Na posljednjoj stranici nalazila se poruka:
„Pronađi gdje nestaje 2% sa svakog računa.“
Sjeli smo.
Ja sam ipak knjigovođa.
Počeo sam pregledati dokumente.
Na prvi pogled sve normalno.
Onda sam vidio obrazac.
Skoro svaka faktura imala je mali dodatni trošak.
1,8%.
2%.
2,1%.
Nikada dovoljno veliki da privuče pažnju.
Novac je završavao kod iste firme.
„Orion Consulting.“
Policija je provjerila.
Firma je postojala samo osam mjeseci.
Vlasnica je bila žena po imenu Marija Vuković.
Milanova supruga.
„Evo ga“, rekao je policajac.
Ali priča nije bila tako jednostavna.
Pozvali su Milana.
Kada je čuo ime firme, rekao je:
„Moja žena nema nikakvu firmu.“
Marija je pozvana.
Došla je sa advokatom.
Tvrdila je isto.
Neko je otvorio firmu koristeći njene podatke.
Sa Milanove kompanije tokom osam mjeseci nestalo je nešto više od 74.000 KM.
„Ko je mogao ovo uraditi?“
Samo nekoliko ljudi imalo je pristup računovodstvu.
Milan.
Njegova supruga.
Računovođa.
I njegov poslovni partner, čovjek po imenu Saša.
Kada je policija izgovorila Sašino ime, meni se nešto vratilo.
„Kako se preziva?“
„Petrović.“
„Koliko ima godina?“
„Četrdeset četiri.“
Pokazali su mi fotografiju.
Nikada ga nisam vidio.
Ali prezime sam znao.
Moja sestra se prezivala Petrović nakon udaje.
„Čekajte.“
Nazvao sam je.
„Kako se zvao prethodni vlasnik tvog auta?“
„Nemam pojma. Zašto?“
Pronašla je kupoprodajni ugovor.
Prethodni vlasnik:
Saša Petrović.
Odjednom je sve imalo smisla.
Koverta uopšte nije bila namijenjena meni.
Neko ju je ostavio na automobilu za koji je mislio da još pripada Saši.
A „Nemanja“?
Policija je pronašla odgovor u Sašinom telefonu nakon što su ga priveli.
Imao je kontakt:
Nemanja – knjigovođa.
Drugi Nemanja.
Čovjek kojeg je angažovao da mu pomogne sakriti tragove novca.
„Znači sve ovo nema nikakve veze sa mnom?“
Policajac se nasmijao.
„Osim što ste slučajno knjigovođa i slučajno se zovete Nemanja.“
Nevjerovatna podudarnost.
Ali ostalo je jedno pitanje.
Ko je slao anonimne poruke i ostavio fascikl?
Nije bio Saša.
Njemu sigurno nije odgovaralo da neko pronađe 74.000 KM.
Odgovor smo dobili tek dvije sedmice kasnije.
Bio je to mladić koji je radio kao administrativni radnik u firmi.
Prvi je primijetio čudne račune.
Plašio se da direktno optuži Sašu.
Znao je da Saša koristi knjigovođu po imenu Nemanja.
Htio je tom Nemanji ponuditi 500 KM da pregleda dokumente i potvrdi prevaru.
Pronašao je Sašin stari automobil.
Nije znao da ga je prodao mojoj sestri samo devet dana ranije.
Tako je koverta završila kod pogrešnog Nemanje.
Pitao sam ga:
„Zašto mi jednostavno nisi rekao da si pogriješio kada si čuo moj glas?“
Spustio je pogled.
„Mislio sam da ste vi taj Nemanja i da se pravite ludi.“
„A kada sam otišao policiji?“
„Tada sam shvatio da ste možda stvarno pogrešan čovjek.“
„I onda si me ipak poslao u sobu 317?“
Nasmijao se.
„Već ste bili uključeni.“
„Odlično.“
Mjesec dana kasnije sestra me nazvala.
„Nemanja, opet imam nešto ispod brisača.“
Zaledio sam se.
„Nemoj dirati.“
„Kasno.“
„Šta je?“
„Koverta.“
„Šta piše?“
Počela je da se smije.
„Kazna za parking. 40 KM.“
Odahnuo sam.
„Plati je.“
„Zašto ja? Posljednja koverta je bila za tebe.“
„Da, ali posljednja je imala 500 maraka.“
„Koje je policija uzela.“
„Tačno.“
Nekoliko sekundi smo ćutali.
Onda je rekla:
„Znači od cijele priče meni ostaje kazna?“
„Izgleda.“
„Prodajem auto.“
„Zašto?“
„Jer otkad sam ga kupila, ispod brisača nalazim ili kriminalne dokaze ili račune.“
Nasmijao sam se.
„Samo mi reci jedno.“
„Šta?“
„Ako kupac kaže da se zove Nemanja — nemoj mu ga prodati.“