„Gospodine, vaš račun je jutros plaćen tri puta.“
Konobar me zaustavio baš kad sam krenuo prema izlazu.
„Kako tri puta?“
„Vi ste platili. Onda je došao jedan čovjek i platio vaš sto. A prije deset minuta jedna žena je ostavila još 60 KM.“
Pogledao sam prema stolu.
„Koji čovjek?“
„Ne znam. Rekao je samo da će vam biti jasno.“
„A žena?“
„Nije ušla. Dala mi je kovertu.“
Pružio mi je malu sivu kovertu.
Na njoj nije bilo mog imena.
Samo:
STO 12
Pogledao sam broj na svom stolu.
12.
Otvorio sam.
Unutra 60 KM i fotografija.
Na fotografiji sam bio ja.
Snimljena je tog jutra.
Stajao sam ispred banke, možda dva sata ranije.
Na poleđini je pisalo:
„Danas ćeš nekome vratiti ono što mu duguješ.“
Odmah sam se okrenuo prema konobaru.
„Ko vam je ovo dao?“
„Starija žena.“
„Kako izgleda?“
Opisao ju je.
Sijeda kosa.
Crveni kaput.
Oko šezdeset pet godina.
Nisam poznavao nikoga ko odgovara tom opisu.
„Je li rekla nešto drugo?“
„Jeste.“
„Šta?“
Konobar je izgledao kao da mu je neprijatno.
„Rekla je da ćete se vjerovatno praviti da ništa ne znate.“
To me naljutilo.
„Dajte mi kamere.“
Restoran je imao nadzornu kameru kod ulaza.
Na snimku se vidjela žena.
Ali nije ušla.
Prišla je konobaru na terasi, dala mu kovertu i otišla.
Na ulici ju je čekao taksi.
Zumirali smo snimak.
Nisam je prepoznao.
Onda sam primijetio nešto drugo.
Na njenoj lijevoj ruci bio je veliki srebrni prsten sa zelenim kamenom.
Takav prsten sam već vidio.
Samo nisam mogao da se sjetim gdje.
Uzeo sam kovertu i krenuo kući.
Na parkingu sam pronašao još jednu.
Bila je zakačena za retrovizor mog automobila.
„60 KM nije dug. To je trag.“
Ispod:
„Idi tamo gdje si zaradio svoju prvu platu.“
Stajao sam nekoliko sekundi nasred parkinga.
Prvu platu zaradio sam sa sedamnaest godina.
Radio sam tokom ljeta u maloj prodavnici sportske opreme.
Prodavnica je zatvorena prije skoro dvadeset godina.
Na njenom mjestu danas je bila apoteka.
Ipak sam otišao.
Ušao sam i pitao radnicu:
„Je li neko ostavio nešto za mene?“
Pogledala me.
„Kako se zovete?“
„Mladen.“
Iz ladice je izvadila bijelu kesu.
„Ovo je jutros donio neki čovjek.“
„Stariji?“
„Ne. Možda četrdesetak godina.“
U kesi je bila stara kaseta.
Obična audio-kaseta.
Na njoj markerom:
LJETO 1999.
I broj:
60
Počelo mi je biti neprijatno.
Kasetofon nisam imao.
Otac jeste.
Otišao sam kod njega.
„Gdje ti je stari kasetofon?“
„Zašto?“
„Treba mi.“
„Mladene, 2026. je godina.“
„Znam.“
Pronašao ga je u podrumu.
Ubacio sam kasetu.
Prvih nekoliko sekundi samo šum.
Onda glas.
Moj.
Sa sedamnaest godina.
„Ako ovo neko sluša, Zoran je idiot.“
Otac me pogledao.
„Ko je Zoran?“
Tada sam se sjetio.
Zoran je radio sa mnom u prodavnici.
Bio je dvije godine stariji.
Cijelo ljeto smo se takmičili ko će prodati više patika.
Na kraju sezone vlasnik nam je obećao bonus.
120 KM.
Trebalo je da podijelimo po 60.
Posljednjeg dana Zoran nije došao na posao.
Vlasnik je meni dao svih 120.
„Daj Zoranu njegov dio.“
Nikada mu nisam dao.
Ne zato što sam planirao ukrasti novac.
Zoran je sutradan nestao iz grada.
Čuo sam da se porodica preselila.
Prošlo je nekoliko sedmica.
Onda mjeseci.
A sedamnaestogodišnji ja potrošio je pare.
„Znači duguješ čovjeku 60 maraka skoro trideset godina?“ pitao je otac.
„Dvadeset sedam.“
„Mnogo bolje.“
Na kaseti se zatim čuo Zoranov glas.
Snimali smo se iz dosade tokom pauze.
„Kad dobijem svojih 60 maraka, vodim majku na ručak.“
Onda moj glas:
„Sa 60 maraka?“
„Ona nikad nije bila u restoranu.“
Kaseta se završila.
Odjednom mi više nije bilo smiješno.
Na dnu kese pronašao sam adresu.
I vrijeme:
17:00.
Otišao sam.
Bila je to mala kuća na kraju grada.
Pozvonio sam.
Vrata je otvorio muškarac mojih godina.
Prepoznao sam ga odmah.
„Zorane?“
Nasmijao se.
„Trebalo ti je samo 27 godina.“
Izvadio sam 60 KM.
„Ovo je tvoje.“
Nije ih uzeo.
„Ne trebaju mi.“
„Dugujem ti.“
„Nisam te zbog toga tražio.“
„Pa čemu onda sve ovo? Fotografija? Koverte? Kaseta?“
Zoran se naslonio na vrata.
„Nisam ja ostavljao koverte.“
Zaledio sam se.
„Kako nisi?“
„Ja sam dobio svoju.“
Iz džepa je izvadio fotografiju.
Na njoj je bio on.
Ista poruka:
„Danas ćeš nekome vratiti ono što mu duguješ.“
„Ko onda ovo radi?“
„Uđi.“
U dnevnoj sobi sjedila je žena u crvenom kaputu.
Isti srebrni prsten sa zelenim kamenom.
Ustala je kada me vidjela.
„Mladene.“
Prepoznao sam je tek kada je izgovorila moje ime.
„Gospođo Vera?“
Bila je supruga vlasnika prodavnice u kojoj smo radili.
Nisam je vidio skoro tri decenije.
„Vi ste ostavili novac?“
„Jesam.“
„Zašto?“
Spustila je staru kutiju na sto.
Njen muž je umro nekoliko mjeseci ranije.
Dok je sređivala njegove stvari, pronašla je poslovnu svesku iz 1999.
Na jednoj stranici:
MLADEN – 60 KM
ZORAN – 60 KM
A ispod crvenom olovkom:
„Greškom isplaćeno Mladenu 120. Provjeriti je li dao Zoranu.“
„Moj muž nikada nije provjerio“, rekla je.
„I zbog 60 maraka ste nas pronašli nakon 27 godina?“
„Ne.“
Otvorila je kutiju.
Unutra je bilo desetine starih papira.
„Zbog ovoga.“
Njen muž je tokom trideset godina vodio malu evidenciju.
Ne dugova koje su ljudi imali prema njemu.
Nego stvari za koje je mislio da ih jednog dana treba ispraviti.
Pogrešno obračunata plata.
Neisplaćen dan rada.
Pozajmljena stvar koja nikada nije vraćena.
Obećanje koje je zaboravio.
„Koliko toga ima?“
„Četrdeset tri imena.“
„I planirate pronaći sve?“
„Pokušavam.“
Zoran je pokazao prema meni.
„A zašto ste nas dvojicu natjerali da se sretnemo?“
Vera se nasmijala.
„Jer 60 maraka više nema nikakav smisao.“
„Onda šta ima?“
„Ono što ste zbog njih propustili.“
Pogledao sam Zorana.
„Šta smo propustili?“
Vera je izvadila još jednu fotografiju.
Na njoj smo Zoran i ja kao klinci ispred prodavnice.
Iza nas natpis:
TURNIR U MALOM FUDBALU – SUBOTA
Zoran se počeo smijati.
„Ne mogu vjerovati.“
„Šta?“
„Taj turnir.“
Planirali smo zajedno prijaviti ekipu.
Ali njegova porodica se iznenada preselila jer mu je otac dobio posao u drugom gradu.
Nikada se nismo ni pozdravili.
Vera je rekla:
„Moj muž je zapisao još nešto.“
Pokazala nam je svesku.
Ispod naših imena:
„Ova dvojica će jednog dana otvoriti nešto zajedno. Samo još ne znaju šta.“
„Zašto bi to napisao?“
Zoran se nasmijao.
„Zato što smo svaki dan pričali da ćemo imati svoju prodavnicu.“
Potpuno sam zaboravio.
Sjedili smo tamo skoro tri sata.
Pričali o ljudima koje nismo vidjeli decenijama.
O glupostima koje smo radili.
O tome gdje nas je život odveo.
Kada sam krenuo, ponovo sam pružio Zoranu 60 KM.
„Uzmi.“
„Neću.“
„Dug je dug.“
Uzeo ih je.
Zatim je dodao svojih 60.
Pružio Veri svih 120.
„Šta je ovo?“
„Rekli ste da imate 43 imena.“
„Da.“
„Onda će nekome trebati.“
Vera nije htjela uzeti.
Na kraju jeste.
Mislio sam da je priča završena.
Tri dana kasnije Zoran me nazvao.
„Imaš li vremena u subotu?“
„Zašto?“
„Našao sam nešto.“
Poslao mi je fotografiju.
Mali prazan poslovni prostor.
Iznad vrata stajao je natpis:
IZDAJE SE.
„Nemoj mi reći da hoćeš otvoriti prodavnicu.“
„Ne.“
„Dobro.“
„Hoću nešto gore.“
„Šta?“
„Kafić.“
Počeo sam se smijati.
„Nas dvojica nemamo pojma o kafićima.“
„Nismo imali pojma ni o patikama sa sedamnaest.“
„I šta ćemo nazvati kafić?“
Zoran nije odgovorio.
Poslao mi je drugu fotografiju.
Na komadu papira napisao je samo:
60
Šest mjeseci kasnije iznad vrata je zaista stajao taj broj.
Na dan otvaranja pojavila se Vera.
Naručila je dvije kafe.
Kada je trebalo platiti, pružila mi je novčanicu od 100 KM.
„Nemam sitno.“
„Koliko ti fali?“
Pogledao sam Zorana.
On mene.
Obojica smo se nasmijali.
„Tačno 60 maraka.“
Vera je spustila novčanicu na sto.
„Onda smo opet na početku.“
Ali prije nego što je otišla, iz torbe je izvadila posljednji papir iz muževe kutije.
„Ovo nisam htjela pokazati ranije.“
Na njemu su bila samo naša dva imena.
I jedna rečenica:
„Ako se ova dvojica ikada ponovo sretnu, nemoj im vraćati novac. Vrati im razlog da se ponovo smiju zajedno.“