„Gospodine, jeste li vi čovjek koji mi već osam godina svakog prvog decembra šalje 300 KM?“
Žena me zaustavila ispred prodavnice.
Nikada je ranije nisam vidio.
„Nisam.“
„Vi ste Nikola Savić?“
„Jesam.“
Iz torbe je izvadila osam starih uplatnica.
Na svakoj moje ime.
Uplatilac: Nikola Savić.
Iznos: 300 KM.
„Ovo nisam ja slao.“
Žena je problijedjela.
„Onda imamo problem.“
Zvala se Marija.
Prva uplata stigla joj je 2018. godine, nekoliko dana nakon što joj je muž poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Uz novac je bila kratka poruka:
„Za ono što vam je Nikola obećao.“
„Ja nikada ništa nisam obećao vašem mužu.“
„Jeste li ga poznavali? Zvao se Dejan.“
Ime mi nije značilo ništa.
Marija je izvadila njegovu fotografiju.
Pogledao sam je.
„Nikada ga nisam vidio.“
„Onda zašto neko koristi vaše ime?“
Nisam znao.
Pitao sam kako me pronašla.
„Ove godine uz uplatu nije stiglo 300 KM.“
„Nego?“
Pružila mi je kovertu.
Unutra samo 1 KM.
I papirić:
„Vrijeme je da pronađeš pravog Nikolu.“
Ispod moja adresa.
To više nije mogla biti slučajnost.
Otišli smo u banku.
Stare uplate bile su gotovinske.
Svake godine u drugoj poslovnici.
Ali posljednja uplata od jedne marke izvršena je prije samo tri dana.
„Imate li kamere?“ pitao sam.
Imali su.
Na snimku se vidio stariji čovjek sa kapom.
Lice mu je bilo dovoljno jasno.
Odmah sam ga prepoznao.
Moj bivši direktor, Zoran.
Radio sam za njega skoro deset godina.
Nazvao sam ga.
„Zašto šalješ novac ženi koju ne poznajem pod mojim imenom?“
Nije se ni pokušao praviti da ne zna o čemu govorim.
Samo je rekao:
„Dođi kod mene.“
Marija je krenula sa mnom.
Zoran nas je čekao u garaži.
Na stolu je bila velika fascikla.
„Prije nego što počnete vikati, Nikola treba nešto da vidi.“
Otvorio je fasciklu.
Unutra fotografije uništenog automobila.
Policijski zapisnik.
Datum:
28. novembar 2018.
Marija je odmah prepoznala vozilo.
„To je Dejanov auto.“
Zoran je pogledao mene.
„Sjećaš li se gdje si bio te noći?“
Razmislio sam.
2018.
Kraj novembra.
„Na službenom putu.“
„Tačno.“
Radio sam u prodaji i vraćao se iz drugog grada službenim automobilom.
Negdje oko ponoći na putu sam naišao na saobraćajnu nesreću.
Sada mi se vratilo.
Auto u jarku.
Kiša.
Zaustavio sam se.
Još jedan čovjek je već pokušavao otvoriti vrata.
Pozvali smo hitnu.
Pomagao sam možda dvadeset minuta.
Onda su došli vatrogasci i policija.
Otišao sam.
„To je bio Dejan?“ pitao sam.
Marija je klimnula.
„Umro je u bolnici.“
Nisam znao.
„Ali kakve veze ima 300 KM?“
Zoran je izvadio još jedan dokument.
„Tvoj izvještaj o troškovima.“
Te noći sam izgubio kovertu sa novcem firme.
3.600 KM.
Sjećao sam se toga veoma dobro.
Novac sam trebao odnijeti jednom našem dobavljaču.
Nakon nesreće primijetio sam da koverte nema.
Bio sam uvjeren da mi je ispala dok sam pomagao.
Zoran mi nikada nije tražio da je vratim.
Firma je pokrila gubitak.
„Rekao si mi da zaboravim“, rekao sam.
„Jesam.“
„Zašto?“
Zoran je otvorio malu metalnu kutiju.
Unutra je bila stara smeđa koverta.
Na njoj logo naše firme.
„Zato što novac nije bio izgubljen.“
„Gdje je bio?“
„Kod Dejana.“
Marija je ustala.
„Moj muž je uzeo novac?“
„Ne.“
Kada su vatrogasci izvlačili Dejana, pronašli su kovertu ispod njegovog sjedišta.
Niko nije znao čija je.
Dejan je prije nego što je izgubio svijest rekao medicinskoj sestri:
„To nije moje. Čovjek koji mi je pomagao ispustio je.“
Policija je kasnije pronašla Zorana preko logotipa firme.
„Zašto mi nisi vratio novac?“
„Planirao sam.“
„Osam godina planiraš?“
„Pusti me da završim.“
Kada je Zoran došao po kovertu, razgovarao je sa medicinskom sestrom.
Saznao je da je Dejan umro.
I da iza sebe ostavlja suprugu i dvoje male djece.
„Tada sam napravio nešto za šta nisam imao pravo.“
„Šta?“
„Nisam vratio novac firmi.“
Marija je gledala čas njega, čas mene.
Zoran je uzeo 3.600 KM i odlučio da ih šalje Mariji.
Ali ne odjednom.
„Zašto 300 godišnje?“
„Jer je Nikola cijelu godinu poslije nesreće govorio da će vratiti firmi novac koji je izgubio.“
Sjećao sam se.
Zoran mi nije dozvoljavao.
Govorio je da je firma osigurana.
„I zašto moje ime?“
„Jer je Dejan posljednje što je rekao o toj koverti bilo da pripada čovjeku koji mu je pomagao.“
Nisam znao šta da kažem.
Marija je prebrojala uplatnice.
„Čekajte. Osam puta po 300 je 2.400.“
„Znam.“
„A bilo je 3.600.“
Zoran je klimnuo.
„Ostalo je još 1.200.“
Izvadio je kovertu i stavio je pred nju.
Marija je nije uzela.
„Ne želim taj novac.“
„Vaš je.“
„Nije.“
Pogledala je mene.
„Ni vaš.“
„Ni moj.“
Zoran se nasmijao.
„Zato sam osam godina imao problem s vama.“
„Zašto ste ove godine poslali samo jednu marku?“ pitala je.
Zoran je sjeo.
„Jer sam bolestan.“
Nastala je tišina.
„Nisam znao hoću li dočekati još četiri decembra.“
Zato je odlučio završiti priču.
Ali postojalo je još nešto.
Otvorio je drugu fasciklu.
Unutra su bili računi.
Svake godine kada bi poslao Mariji 300 KM, dodao bi još 300 svojih i uplatio ih anonimno drugoj porodici kojoj je trebala pomoć.
„Zašto?“
„Jer sam ukrao 3.600 maraka od vlastite firme i dvadeset minuta se osjećao kao Robin Hood.“
Počeli smo se smijati.
Čak i Marija.
„Koliko ste onda ukupno dali?“
„Previše da računam.“
Marija je na kraju uzela posljednjih 1.200 KM.
Ali ne za sebe.
Njen stariji sin tada je već radio.
Kćerka studirala.
„Ako je Dejan zbog jedne tuđe koverte napravio sve ovo, onda neka se ne završi kod mene.“
Novac je dala lokalnom udruženju koje plaća školske obroke djeci.
Mislio sam da je tu kraj.
Nekoliko sedmica kasnije Marija me nazvala.
„Stigla mi je opet uplata.“
„Koliko?“
„300 KM.“
„Od Zorana?“
„Ne.“
Na uplatnici je pisalo:
Uplatilac: DEJAN MARKOVIĆ.
Njen pokojni muž.
„Ko je to poslao?“
„Nemam pojma.“
Nazvali smo Zorana.
Nije bio on.
Provjerili smo banku.
Uplatu je izvršio mladić.
Marijin sin.
Kada smo ga pitali zašto, odgovorio je:
„Mama mi je konačno ispričala cijelu priču.“
„I?“
„Otac je osam godina slao novac, a da nije ni bio živ. Red je da neko nastavi.“
„Kome si poslao?“
„Majci jednog mog kolege. Ostao je bez posla.“
Marija ga je pitala:
„A zašto si stavio tatino ime?“
Sin je odgovorio:
„Da se ne zaboravi ko je prvi vratio novac koji nije bio njegov.“
Zoran me tada pogledao i rekao:
„Eto, Nikola. Sad konačno mogu prestati slati 300 maraka.“
Nasmijao sam se.
„Možeš.“
„Dobro.“
„Ali imaš još jedan problem.“
„Koji?“
Izvadio sam 300 KM i stavio ih na sto.
„Ovaj decembar je moj.“
Zoran se uhvatio za glavu.
„Nemojte i vi počinjati.“
Marija se nasmijala.
A njen sin je samo rekao:
„Kasno je. Mislim da ovo više niko ne može zaustaviti.“