„Ko je ovaj čovjek i zašto već dvije sedmice svako jutro u 6:15 otključava moju garažu?“
Komšinica me zaustavila čim sam izašao iz zgrade.
„Koju garažu?“
„Tvoju.“
„Niko osim mene nema ključ.“
Izvadila je telefon.
Na snimku sa njene kamere vidi se muškarac u radnom odijelu. Dolazi biciklom, otključava moju garažu, ulazi i nakon desetak minuta izlazi.
I tako skoro svako jutro.
Odmah sam otvorio garažu.
Automobil je bio unutra.
Alat na mjestu.
Ništa nije nedostajalo.
Ali na malom stolu u uglu stajala je šolja.
Još topla.
Pored nje pola hljeba i tegla paštete.
„Neko ovdje doručkuje“, rekla je komšinica.
Pozvao sam policiju.
Dogovorili smo da sljedećeg jutra ništa ne diram.
U 6:10 policajac i ja čekali smo iza ugla.
Tačno u 6:15 pojavio se muškarac na biciklu.
Otključao garažu.
Ušao.
Sačekali smo minut i krenuli za njim.
Kad smo otvorili vrata, čovjek je sjedio za stolom.
Ispred njega termos i sendvič.
Pogledao nas je potpuno mirno.
„Dobro jutro.“
„Ko ste vi?“
„Željko.“
„Zašto doručkujete u mojoj garaži?“
Zbunio se.
„Vašoj?“
„Da.“
„Nemoguće.“
Iz džepa je izvadio ključ.
„Ovu garažu koristim već šest godina.“
Sad sam se ja zbunio.
„Ja sam je kupio prije osam mjeseci.“
Željko je tvrdio da mu je garažu dao na korištenje čovjek po imenu Branko.
„Ko je Branko?“
„Vlasnik.“
„Ja sam vlasnik.“
Izvadio sam kupoprodajni ugovor.
Željko je pročitao ime prethodnog vlasnika.
Miroslav.
„Nikad čuo.“
Pokazao nam je poruke sa Brankom.
Prije šest godina Željko je radio noćnu smjenu u obližnjoj pekari. Branko mu je ponudio garažu da ostavlja bicikl i odmori desetak minuta prije posla.
Nikada mu nije naplaćivao.
„A gdje vam je bicikl bio posljednjih osam mjeseci?“
„Ovdje.“
„Nikada ga nisam vidio.“
„Dolazim prije vas i odlazim prije nego što ustanete.“
Pogledao sam policajca.
„Kako njegov ključ otključava moju bravu?“
Tu je bio pravi problem.
Kada sam kupio garažu, dobio sam dva ključa.
Nikada nisam mijenjao bravu.
Branko je očigledno imao treći.
Ali ko je Branko?
Nazvali smo broj iz Željkovog telefona.
Javila se žena.
„Branko je moj otac.“
„Možemo li razgovarati s njim?“
„Teško. Umro je prije tri godine.“
Tišina.
Objasnili smo joj situaciju.
Žena se prvo nasmijala.
Onda rekla nešto neočekivano:
„Moj otac nikada nije imao garažu.“
„Ali Željko ima ključ.“
„Znam šta se dogodilo.“
Branko je godinama radio kao domar u zgradi.
Prije skoro deset godina prethodni vlasnik Miroslav dao mu je rezervni ključ garaže da povremeno provjeri cijevi koje prolaze kroz nju.
Branko je kasnije, bez pitanja, napravio kopiju i dao je Željku.
„Znači čovjek šest godina koristi tuđu garažu, a vlasnik nema pojma?“
„Izgleda.“
Pozvali smo Miroslava.
On je još više zakomplikovao stvar.
„Naravno da znam za Željka.“
„Kako znate?“
„Branko me pitao može li čovjek ostavljati bicikl.“
„Pa zašto mi to niste rekli kada ste prodali garažu?“
Nastala je kratka tišina.
„Zaboravio sam.“
„ZABORAVILI STE ČOVJEKA U GARAŽI?!“
Policajac je okrenuo glavu da sakrije smijeh.
Nije bilo provale.
Nije bilo krađe.
Samo jedan dogovor star šest godina koji niko nije prekinuo.
Željko mi je pružio ključ.
„Izvinite. Nisam znao da je garaža prodana.“
„U redu.“
„Neću više dolaziti.“
Pogledao sam njegov bicikl.
Pa termos.
Pekara u kojoj je radio otvarala se u sedam. Zimi je između autobusa i početka smjene imao skoro četrdeset minuta koje nije imao gdje provesti.
„Možete dolaziti.“
„Ozbiljno?“
„Ali pod jednim uslovom.“
„Kojim?“
„Ako već šest godina doručkujete ovdje, mogli ste bar jednom ostaviti kiflu vlasniku.“
Prvi put se nasmijao.
Sljedećeg jutra u garaži me čekala kesa.
Unutra četiri kifle.
I cedulja:
„Kirija za januar.“
Od tada smo se povremeno viđali.
Ja bih došao ranije po automobil, on bi već pio kafu.
Jednog jutra kažem:
„Željko, moram promijeniti bravu. Ova se raspada.“
„Dobro.“
Promijenio sam je.
Napravio mu novi ključ.
Sedmicu kasnije zove me komšinica.
„Opet ti neko ulazi u garažu.“
„Željko je.“
„Nije.“
„Kako nije?“
Poslala mi je fotografiju.
Pred garažom stoji potpuno drugi čovjek.
U ruci ključ.
Nazvao sam Željka.
„Jesi li nekome dao novi ključ?“
„Nisam.“
„Sigurno?“
„Jesam… čekaj.“
„Šta?“
„Jučer sam ga dao kolegi da mi ostavi bicikl.“
„Željko!“
„Samo jednom.“
„Čovječe, promijenio sam bravu prije sedam dana!“
Nastala je tišina.
Onda kaže:
„Dobro, ali ako donese kifle, možemo li reći da je podstanar?“