Svakog jutra stariji čovjek je dolazio na pijacu i kupovao jednu jabuku od tezge koja je već mjesecima bila zatvorena — kada sam ga pitao zašto, rekao je: „Prodavač mi je jednom dao nešto mnogo vrednije od jabuke.“
Na pijaci sam držala malu tezgu sa povrćem.
Preko puta mene godinama je radio čovjek po imenu Hasan.
Prodavao je voće.
Bio je jedan od onih ljudi koji su na pijaci prije svih.
U pet ujutro već bi slagao jabuke, kruške i šljive.
Ali prošle zime Hasan se razbolio.
Tezga je zatvorena.
Njegov sin bi povremeno došao, provjerio ceradu i otišao.
A onda sam primijetila gospodina Milana.
Svako jutro oko osam prišao bi zatvorenoj tezgi.
Na njenom rubu ostavio bi jedan euro.
Zatim bi iz male gajbe pored tezge uzeo jednu jabuku.
Prvo sam pomislila da Hasanov sin ostavlja voće za njega.
Ali jednog jutra gajba je bila prazna.
Milan je izvadio jabuku iz svoje torbe.
Stavio ju je u gajbu.
Ostavio euro.
Zatim je uzeo upravo tu istu jabuku.
Gledala sam ga potpuno zbunjena.
„Gospodine Milan, upravo ste sami sebi prodali jabuku.“
Nasmijao se.
„Izgleda tako.“
„Zašto onda ostavljate novac?“
Pogledao je zatvorenu tezgu.
„Jer mi je Hasan prije trideset šest godina prodao nešto mnogo vrednije.“
„Šta?“
„Vrijeme.“
Nisam razumjela.
Sjeo je na stolicu pored moje tezge i počeo pričati.
Kada je Milan imao tridesetak godina, radio je u fabrici.
Imao je suprugu i sedmogodišnju kćerku, Ivanu.
Radio je po deset ili dvanaest sati dnevno.
Prekovremeno.
Subotama.
Ponekad i nedjeljom.
Želio je kupiti veći stan.
Novi automobil.
Osigurati porodicu.
„Mislio sam da sve radim zbog njih.“
Jednog jutra prije posla svratio je na pijacu.
Kod Hasana je kupovao jabuke.
Tog dana poveo je Ivanu.
Djevojčica je ugledala veliki crveni balon na drugom kraju pijace.
„Tata, možemo li otići pogledati?“
Milan je pogledao na sat.
„Nemamo vremena.“
Hasan je čuo.
Dok je pakovao jabuke, pitao je:
„Gdje žuriš?“
„Na posao.“
„Kasniš?“
„Ne, ali ne volim kasniti.“
Hasan je pogledao djevojčicu.
„A koliko traje taj balon?“
Milan se nasmijao.
„Kakav balon?“
„Taj koji ona želi vidjeti.“
„Pet minuta.“
Hasan mu nije dao kesu s jabukama.
„Šta radite?“
„Čuvam ti ih.“
„Moram na posao.“
Hasan je pokazao prema balonu.
„Idi prvo tamo.“
Milan se naljutio.
„Vi ćete meni govoriti gdje da idem?“
Hasan je mirno odgovorio:
„Ne. Samo ti kažem da će fabrika vjerovatno biti tamo i za deset minuta.“
Milan je skoro otišao bez jabuka.
Ali Ivana ga je držala za ruku.
„Molim te, tata.“
Otišli su.
Nije bilo ništa posebno.
Običan prodavač balona.
Milan joj je kupio crveni.
Prošetali su nekoliko minuta.
Ivana je cijelim putem pričala.
Milan je zakasnio na posao sedam minuta.
„I šta se dogodilo?“, pitala sam.
„Ništa.“
Šef nije ni primijetio.
Ali naveče je Ivana majci satima pričala kako joj je tata kupio balon.
„Tada nisam shvatio.“
„Šta?“
„Da će ona zapamtiti tih deset minuta, a ja se danas ne mogu sjetiti ni šta sam tog dana radio u fabrici.“
Nekoliko mjeseci kasnije dogodilo se nešto što je Milana potpuno promijenilo.
Ivana se teško razboljela.
Mjesecima je bila u bolnici.
Oporavila se.
Ali Milan je tada prvi put shvatio koliko lako život može promijeniti sve planove.
Prestao je raditi svaku subotu.
Počeo je voditi kćerku na izlete.
Nedjeljom nisu pričali o poslu.
„Zbog jednog balona?“
„Ne.“
Milan je pokazao prema Hasanovoj tezgi.
„Zbog čovjeka koji me natjerao da stanem dovoljno dugo da ga primijetim.“
Godine su prošle.
Ivana je odrasla.
Odselila se u drugi grad.
Dobila dvoje djece.
Milan je otišao u penziju.
Ali gotovo svakog jutra dolazio je kod Hasana po jednu jabuku.
Nikada mu nije rekao koliko mu je taj razgovor značio.
„Zašto?“
„Uvijek misliš da ima vremena.“
A onda je Hasan prestao dolaziti.
Milan je saznao da je bolestan.
Pokušao ga je posjetiti, ali nije znao gdje živi.
Zato je nastavio dolaziti do tezge.
Jedna jabuka.
Jedan euro.
Svako jutro.
„Gdje završava novac?“
Hasanov sin dolazio je jednom sedmično i uzimao ga.
Ali Milan nije znao da mu je sin rekao za neobičnog kupca.
Prošla su skoro tri mjeseca.
Jednog jutra došla sam na pijacu i vidjela da je Hasanova tezga otvorena.
Iza nje nije bio Hasan.
Stajala je mlada žena.
Možda trideset pet godina.
Na tezgi je bila samo jedna gajba.
Puna crvenih jabuka.
Milan je stigao nekoliko minuta kasnije.
Zastao je.
„Je li se Hasan vratio?“
Žena je odmahnula glavom.
„Ja sam njegova unuka.“
Milan je odmah pitao:
„Kako je?“
Spustila je pogled.
Hasan je umro prije sedam dana.
Milan dugo nije rekao ništa.
Iz džepa je izvadio euro.
Žena ga nije uzela.
„Deda je ostavio nešto za vas.“
Ispod tezge izvukla je staru kartonsku kutiju.
U njoj su bile kovanice.
Sve što je Milan mjesecima ostavljao.
„Rekao je da vam vratimo.“
„Neću.“
„Morate.“
„Zašto?“
Hasanova unuka pružila mu je i malu kovertu.
Unutra je bio papir.
Samo nekoliko rečenica:
„Milane, moj sin mi je rekao da i dalje dolaziš po jabuku. Novac ti vraćam jer posljednjih mjeseci nisi kupovao moje jabuke.“
Milan se nasmijao kroz suze.
Ispod je bila još jedna rečenica.
„A onih deset minuta od prije 36 godina ionako ti nikada nisam prodao.“
Milan je presavio papir.
Mislila sam da je to sve.
Ali Hasanova unuka ga je zaustavila.
„Postoji još nešto.“
Ispod pulta izvadila je crveni balon.
Milan je potpuno zanijemio.
„Zašto ovo?“
„Deda je tražio da ga donesem.“
Za balon je bila vezana mala ceduljica.
Na njoj je pisalo samo:
„Ovaj put nemoj žuriti.“
Milan je dugo držao balon u ruci.
A onda je izvadio telefon.
Nazvao kćerku.
„Ivana, šta radiš danas?“
Ne znam šta mu je odgovorila.
Čula sam samo njega.
„Ništa važno. Mislio sam da dođem.“
Zastao je.
„Da, danas.“
Tog jutra nije kupio jabuku.
Otišao je sa crvenim balonom.
Mjesec dana kasnije Hasanova porodica ponovo je otvorila tezgu.
Milan i dalje dolazi.
Ali ne svakog jutra.
Jednom sam ga pitala zašto.
Nasmijao se.
„Napokon sam naučio.“
„Šta?“
Uzeo je dvije jabuke.
„Da pijaca može čekati.“
Jednu je stavio u džep.
Drugu pružio svom unuku koji ga je držao za ruku.
A onda su otišli.
Nisu žurili.