Žena je svake subote dolazila u praonicu i prala potpuno čistu mušku košulju — kada sam je pitao zašto, rekla je: „Čekam dan kada ću je konačno moći vratiti vlasniku.“
Vodila sam malu samouslužnu praonicu gotovo deset godina.
Ljudi uglavnom dođu, ubace veš u mašinu i odu.
Zato sam brzo primijetila gospođu Nadu.
Dolazila je svake subote oko deset.
Sa sobom bi nosila malu platnenu torbu.
Iz nje bi izvadila samo jednu stvar.
Bijelu mušku košulju.
Nikada pantalone.
Nikada peškire.
Samo tu košulju.
Oprala bi je.
Osušila.
Pažljivo složila.
I odnijela kući.
Nakon nekoliko mjeseci rekla sam joj:
„Oprostite što pitam, ali ta košulja nikada nije prljava.“
Nasmiješila se.
„Znam.“
„Zašto je onda perete svake sedmice?“
Prešla je rukom preko rukava.
„Da bude spremna.“
„Za šta?“
Pogledala me.
„Za dan kada je budem mogla vratiti čovjeku kojem pripada.“
Mislila sam da govori o pokojnom suprugu.
Ali Nada nikada nije bila udana.
Priču mi je ispričala nekoliko sedmica kasnije.
Prije trideset godina radila je kao konobarica u restoranu pored autobuske stanice.
Imala je dvadeset šest godina.
Jedne večeri restoran je bio pun.
Nada je nosila veliki poslužavnik s čašama kada se okliznula.
Piće je završilo preko muškarca koji je upravo ustao od stola.
Bijela košulja bila mu je potpuno uništena.
Nada se uspaničila.
Vlasnik restorana bio je strog.
Već joj je prijetio otkazom zbog jedne ranije greške.
„Izvinite, platiću čišćenje“, rekla je muškarcu.
On je pogledao košulju.
Zatim nju.
„Jeste li dobro?“
„Jesam.“
„Onda nema problema.“
Ali problem je postojao.
Vlasnik je sve vidio.
Pozvao je Nadu u kancelariju.
Rekao joj je da će štetu odbiti od plate i da više ne može praviti greške.
Tada je muškarac pokucao na vrata.
„Nije ona prosula piće.“
Vlasnik ga je pogledao.
„Vidjeli smo.“
„Ja sam udario u poslužavnik.“
Nije bilo istina.
Muškarac je insistirao.
Čak je platio račun za razbijene čaše.
Nada je zadržala posao.
Kada je izašao iz restorana, potrčala je za njim.
„Zašto ste to uradili?“
„Zato što meni jedna košulja neće promijeniti život.“
„A meni?“
„Vama bi možda jedan izgubljen posao mogao.“
Skinuo je košulju, preko majice navukao jaknu i pružio joj je.
„Ako baš želite nešto uraditi, operite je.“
„Gdje da vam je vratim?“
Pokazao je prema autobuskoj stanici.
„Sutra prolazim ovuda u deset.“
Nada je te večeri oprala košulju.
Ispeglala je.
Sljedećeg jutra čekala je od devet i trideset.
Muškarac nije došao.
Čekala je do podne.
Ništa.
Narednog dana ponovo.
Nije se pojavio.
„Niste znali kako se zove?“, pitala sam.
„Samo ime.“
Zvao se Viktor.
Putovao je zbog posla i nije živio u gradu.
Nada je košulju odnijela kući.
Mislila je da će se jednog dana ponovo pojaviti u restoranu.
Nije.
Godine su prolazile.
Nada je promijenila posao.
Restoran je zatvoren.
Košulja je ostala u ormaru.
„Ali zašto ste je počeli prati svake subote?“
To nije radila svih trideset godina.
Počela je tek prije dvije godine.
Tada je na autobuskoj stanici slučajno vidjela čovjeka koji je nevjerovatno ličio na Viktora.
Potrčala je za njim.
Nije bio on.
Ali taj susret ju je podsjetio na košulju.
Izvadila ju je iz ormara.
Bila je požutjela.
Odnijela ju je u praonicu.
Nakon toga je nastavila dolaziti.
„Nada, poslije trideset godina vjerovatno je više ne može obući.“
Počela se smijati.
„Naravno da ne može.“
„Pa zašto je čuvate?“
„Nije više zbog košulje.“
Nije objasnila.
Prošla je još skoro godina.
Jedne subote Nada nije došla.
Sljedeće takođe.
Nazvala sam je.
Nije se javila.
Treće subote u praonicu je ušla mlađa žena.
Nosila je onu istu platnenu torbu.
„Vi ste vlasnica?“
„Jesam.“
„Moja tetka Nada dolazi ovdje.“
Srce mi se steglo.
„Je li dobro?“
„Jeste. Slomila je nogu. Kod kuće je.“
Žena je izvadila bijelu košulju.
„Tražila je da je operem.“
Počela sam se smijati.
„Naravno da jeste.“
Pomogla sam joj.
Dok smo čekale mašinu, ispričala sam joj šta znam.
Ona me iznenađeno pogledala.
„Znači zato je čuva?“
„Niste znali?“
„Nikada nije rekla.“
Nekoliko dana kasnije Nada se javila.
Oporavljala se.
Mislila sam da se ništa neće promijeniti.
Ali onda je jednog utorka u praonicu ušao stariji muškarac.
Nije imao veš.
Samo fotografiju.
„Tražim jednu ženu.“
„Kako se zove?“
„Nada.“
Pokazao mi je fotografiju.
Bila je stara više od trideset godina.
Na njoj nekoliko radnika ispred nekadašnjeg restorana.
Među njima mlada Nada.
„Ko ste vi?“
Čovjek je odgovorio:
„Viktor.“
Nisam mogla vjerovati.
„Traži vas trideset godina.“
Namrštio se.
„Mene?“
Ispričala sam mu za košulju.
Viktor je nekoliko sekundi samo gledao u mene.
A onda se počeo smijati.
„Nemoguće.“
„Zašto?“
Iz džepa je izvadio mali presavijeni papir.
Bio je to račun iz restorana.
Datum se poklapao s Nadinom pričom.
Na poleđini je pisalo:
„Nada — restoran kod stanice.“
„Zašto ste ovo čuvali?“
Tada sam saznala šta se dogodilo tog jutra kada je trebao doći po košulju.
Viktor je završio u bolnici nakon saobraćajne nesreće.
Iz grada su ga prebacili u bolnicu blizu mjesta gdje je živjela njegova porodica.
Oporavljao se mjesecima.
Kada se vratio, restoran je imao drugog vlasnika.
Nada više nije radila tamo.
„I vi ste nju tražili?“
„Nekoliko godina.“
„Zašto? Zbog košulje?“
Odmahnuo je glavom.
„Košulju sam zaboravio istog dana.“
„Onda zbog čega?“
Viktor je pogledao stari račun.
„Htio sam joj reći da nisam slagao vlasnika samo da sačuvam njen posao.“
Nisam stigla pitati šta to znači.
Vrata praonice su se otvorila.
Ušla je Nadina nećakinja.
Nosila je platnenu torbu.
Bijela košulja bila je unutra.
Kada je ugledala Viktora i čula njegovo ime, potpuno je zastala.
„Vi ste taj čovjek?“
„Izgleda da jesam.“
Pružila mu je torbu.
„Tetka će me ubiti ako vam ovo dam bez nje.“
Viktor se nasmijao.
„Onda nemoj.“
Sljedeće subote Nada je prvi put nakon povrede došla u praonicu.
Hodala je uz pomoć štaka.
Košulja je bila u torbi.
Viktor ju je čekao.
Nada ga je prepoznala gotovo odmah.
„Kasnite.“
„Malo.“
„Trideset jednu godinu.“
„Autobus je kasnio.“
Oboje su se nasmijali.
Nada je izvadila košulju.
„Ovo je vaše.“
Viktor ju je pogledao.
„Mislim da više nije moj broj.“
„Nije ni moja briga. Trideset jednu godinu zauzima mi mjesto u ormaru.“
Uzeo ju je.
A onda je postao ozbiljan.
„Nada, postoji nešto što vam tada nisam rekao.“
„Šta?“
„Sjećate se da sam rekao da sam ja udario u poslužavnik?“
„Naravno.“
„Nisam to rekao samo zato da ne izgubite posao.“
Nada ga je zbunjeno pogledala.
Viktor je iz džepa izvadio drugi, mnogo stariji papir.
Pružio joj ga je.
Čim ga je otvorila, sjela je.
Lice joj se potpuno promijenilo.
„Odakle vam ovo?“
Viktor nije odmah odgovorio.
A ja sam tada shvatila da priča o bijeloj košulji uopšte nije počela one večeri u restoranu.
Počela je mnogo ranije.