Dječak je svakog jutra prije škole ostavljao jednu jabuku na zidu napuštene kuće — poslije tri godine tamo ga je čekala poruka sa njegovim imenom
Nikola je imao jedanaest godina kada je prvi put primijetio starca.
Svako jutro išao je istim putem do škole.
Na kraju ulice nalazila se napuštena kuća sa urušenom ogradom. Ispred nje je ponekad sjedio čovjek u starom kaputu.
Nikola nije znao kako se zove.
Jednog jutra majka mu je u ranac stavila dvije jabuke.
Na putu do škole ugledao je starca.
Izvadio je jednu i pružio mu je.
„Za vas.“
Čovjek ga je iznenađeno pogledao.
„Zašto?“
Nikola je slegnuo ramenima.
„Imam dvije.“
Starac je uzeo jabuku.
„Hvala.“
Sljedećeg jutra nije bio tamo.
Nikola je ipak ostavio jabuku na zidu.
Kada se vraćao iz škole, nije je bilo.
Tako je počelo.
—
Gotovo svakog jutra Nikola bi ostavio nešto.
Najčešće jabuku.
Ponekad mandarinu.
Sendvič koji nije mogao pojesti.
Nikada novac.
Starca bi vidio možda jednom sedmično.
Jednog dana konačno ga je pitao:
„Kako se zovete?“
„Branko.“
„Živite ovdje?“
Starac je pogledao prema napuštenoj kući.
„Ponekad.“
Nikola je znao da vjerovatno nema pravi dom, ali nije postavljao dodatna pitanja.
Branko je zauzvrat pitao:
„A ti?“
„Nikola.“
„Koji razred?“
„Šesti.“
„Kako ide matematika?“
Nikola je napravio grimasu.
„Nikako.“
Branko se nasmijao.
„Donesi sutra svesku.“
—
Sljedećeg jutra Nikola je donio zadatak koji nije razumio.
Branko je uzeo olovku.
Za nekoliko minuta objasnio mu je sve.
„Kako vi ovo znate?“
„Nekada sam predavao matematiku.“
Nikola mu nije vjerovao.
„Vi ste bili nastavnik?“
„Trideset dvije godine.“
„Pa kako ste završili ovdje?“
Branko je zaćutao.
„To je malo duža matematika.“
Nikola nije razumio odgovor.
Ali od tog dana jabuke više nisu bile jedino što je donosio.
Donosio je i zadatke.
Branko bi sjedio na zidu i objašnjavao razlomke, jednačine i geometriju.
Nikoline ocjene su se promijenile.
Sa dvojke je stigao do četvorke.
Na kraju sedmog razreda dobio je prvu peticu.
Potrčao je do stare kuće.
„Branko!“
Starac je pogledao test.
5.
„Eto vidiš.“
„Mama misli da idem na instrukcije kod druga.“
„Zašto joj nisi rekao za mene?“
Nikola je slegnuo ramenima.
„Ne znam.“
Branko mu je vratio test.
„Reci joj.“
Nikola je obećao da hoće.
Ali nije stigao.
—
Nekoliko dana kasnije Branko je nestao.
Jabuka koju je Nikola ostavio ujutro bila je na istom mjestu kada se vraćao iz škole.
I sljedećeg dana.
I trećeg.
Nikola je počeo brinuti.
Pitao je komšije.
Jedna žena mu je rekla:
„Hitna ga je odvezla.“
„Gdje?“
„Ne znam.“
Nikola je rekao majci sve.
O jabukama.
Matematici.
Branku.
Zajedno su zvali bolnice.
Nisu ga pronašli.
Prošlo je nekoliko sedmica.
Nikola je ipak nastavio ostavljati jabuku.
„Zašto?“, pitala ga je majka.
„Ako se vrati.“
—
Prošla je godina.
Pa druga.
Nikola je krenuo u srednju školu.
Više nije morao prolaziti tom ulicom.
Ali svakog jutra bi napravio mali krug.
Ostavio jabuku.
Nekad bi je neko uzeo.
Nekad bi ostala cijeli dan.
Nije znao da li je Branko živ.
Treće godine, jednog novembarskog jutra, na zidu nije bilo mjesta za jabuku.
Tamo je stajala mala drvena kutija.
Na njoj je pisalo:
NIKOLA.
Otvorio ju je.
Unutra je bio ključ.
I poruka:
„Sada si dovoljno velik da saznaš gdje sam otišao.“
Ispod je bila adresa.
Nikola je tog popodneva otišao sa majkom.
Adresa ih je odvela do doma za starije osobe.
Na recepciji je rekao:
„Tražim Branka Jovanovića.“
Žena ga je pogledala.
„Vi ste Nikola?“
„Da.“
„Čeka vas.“
—
Branko je sjedio pored prozora.
Bio je mnogo mršaviji.
Ali kada je ugledao Nikolu, nasmijao se.
„Koliko sada imaš iz matematike?“
Nikola se nasmijao.
„Pet.“
„Onda jabuke nisu bile uzalud.“
„Zašto mi niste javili gdje ste?“
Branko je spustio pogled.
Nakon što mu je pozlilo, završio je u bolnici.
Socijalna služba pronašla mu je mjesto u domu.
Ali prvih mjeseci njegovo stanje nije bilo dobro.
Kasnije je mogao poslati poruku.
Nije.
„Zašto?“
„Bilo me sramota.“
„Čega?“
Tada je Branko prvi put ispričao cijelu priču.
Nije ostao bez doma zato što nije imao porodicu.
Imao je sina.
I stan.
Nakon smrti supruge počeo je piti.
Posvađao se sa sinom.
Jedne noći mu je rekao stvari koje nije mogao povući.
Otišao je iz stana uvjeren da će se vratiti za nekoliko dana.
Dani su postali godine.
„A vaš sin?“
„Nisam imao hrabrosti da ga nazovem.“
Nikola se naljutio.
„Tri godine ste meni govorili da ne odustajem kad ne znam zadatak.“
Branko se nasmijao.
„Znam.“
„A vi ste odustali od svog?“
Starac nije odgovorio.
Nikola je izvadio telefon.
„Kako se zove?“
„Ne.“
„Kako se zove?“
„Nikola…“
„Ako ja moram rješavati jednačine, morate i vi.“
Branko je prvi put nakon dugo vremena glasno prasnuo u smijeh.
—
Pronašli su sina za manje od sat vremena.
Živio je u istom gradu.
Nikola mu nije telefonirao umjesto Branka.
Samo je stavio telefon na sto.
Branku je trebalo skoro deset minuta da pritisne dugme.
„Halo?“
Sa druge strane začuo se muški glas.
Branko nije znao šta da kaže.
Na kraju je izgovorio:
„Sine… žao mi je.“
Razgovor nije završio pomirenjem.
Njegov sin nije odmah došao.
Ali je nazvao ponovo sljedeće sedmice.
Mjesec kasnije posjetio ga je.
Poslije toga počeo je dolaziti redovno.
—
Nikola je Branka posjećivao sve do završetka srednje škole.
Na dan mature donio mu je fotografiju.
Na njoj je držao diplomu.
Branko ju je stavio pored kreveta.
„Šta ćeš studirati?“
„Matematiku.“
Branko ga je pogledao kao da se šali.
„Ozbiljno?“
„Ozbiljno.“
„Hoćeš biti profesor?“
„Možda.“
Branko je odmahnuo glavom.
„Od svih stvari koje sam mogao napraviti od tebe…“
Nikola se nasmijao.
—
Nekoliko godina kasnije Branko je umro.
Njegov sin pozvao je Nikolu.
„Otac ti je nešto ostavio.“
Bila je to ona mala drvena kutija.
Unutra nije bilo novca.
Samo stara olovka kojom mu je Branko nekada objašnjavao prvi zadatak.
I cedulja:
„Za profesora Nikolu. Jednu stvar nikada nisam uspio izračunati — koliko vrijedi jedna jabuka data pravoj osobi u pravo vrijeme.“
Nikola je tu olovku kasnije držao na svom stolu u učionici.
Prvog dana kada je postao nastavnik, jedan dječak ostao je poslije časa.
„Profesore, ja ovo stvarno ne razumijem.“
Nikola je pogledao zadatak.
Zatim staru olovku.
„Nema veze.“
Privukao je stolicu.
„Zato sam ja ovdje.“