Starac je pet godina svakog mjeseca slao razglednicu na adresu na kojoj niko nije živio — a onda mu je stigao odgovor
Svaki posljednji dan u mjesecu, tačno oko podne, sedamdesetdvogodišnji Vojin dolazio je u malu poštu u centru grada.
Uvijek bi kupio jednu markicu i predao razglednicu.
Radnica Sanja je nakon nekoliko mjeseci zapamtila i njega i adresu.
Razglednice su uvijek išle u isti mali grad udaljen nekoliko stotina kilometara.
Jednog dana Sanja je primijetila nešto čudno.
„Gospodine Vojine, jeste li sigurni da je adresa dobra?“
„Zašto?“
„Nekoliko razglednica vam se vratilo. Piše da primalac ne živi tamo.“
Vojin je pogledao vraćenu poštu.
„Znam.“
„Pa zašto ih onda šaljete?“
„Možda će jednog dana ipak stići.“
Uzeo je vraćene razglednice i otišao.
—
Sanja je mislila da šalje pisma starom prijatelju koji se odselio.
Ali Vojin je nastavio dolaziti.
Januar.
Februar.
Mart.
Svaki mjesec nova razglednica.
Na prednjoj strani birao bi fotografiju svog grada.
Nekada trg.
Nekada rijeku.
Nekada park.
Na poleđini bi napisao nekoliko rečenica.
Nikada ih nije stavljao u kovertu, pa je Sanja ponekad slučajno vidjela dio poruke.
„Danas je procvjetala trešnja.“
Ili:
„Popravili su onu staru fontanu.“
Jednom je napisao:
„Još uvijek sjedim na našoj klupi nedjeljom.“
Sanja više nije pitala.
—
Jednog kišnog dana Vojin je došao pred zatvaranje.
Ruke su mu drhtale dok je lijepio markicu.
Sanja mu je pomogla.
„Hoćete da je ja ubacim?“
„Molim vas.“
Dok joj je pružao razglednicu, ispala mu je stara fotografija.
Na njoj je bio Vojin, mnogo mlađi, pored djevojčice od možda deset godina.
„Unuka?“, pitala je Sanja.
Vojin je odmahnuo glavom.
„Kćerka.“
Zvala se Tamara.
Nisu razgovarali skoro dvadeset godina.
—
Nakon smrti Vojinove supruge između njega i Tamare došlo je do velike svađe.
Tamara je željela prodati porodičnu kuću i preseliti se.
Vojin je to doživio kao izdaju svega što je njena majka gradila.
Izgovorio je riječi zbog kojih se kasnije kajao.
„Ako odeš, nemoj se vraćati.“
Tamara je otišla.
U početku je Vojin očekivao da će nazvati.
Nije.
Godine su prolazile.
Pokušao je pronaći njen broj, ali ga je promijenila.
Jedino što je imao bila je posljednja adresa na kojoj je živjela.
Prvu razglednicu poslao je za njen rođendan.
Vratila se.
Poslao je drugu mjesec kasnije.
I ona se vratila.
Ali nije prestao.
„Zašto ne pokušate drugačije da je pronađete?“, pitala je Sanja.
Vojin je spustio pogled.
„Jer ne znam želi li da bude pronađena.“
„A razglednice?“
„Njima samo govorim ono što joj nisam rekao dok je bila tu.“
—
Prošlo je skoro pet godina od prve razglednice.
Jednog mjeseca Vojin nije došao.
Sanja je primijetila.
Nije ga bilo ni sljedećeg dana.
Tek nakon sedmicu pojavio se njegov komšija.
„Vojin je u bolnici“, rekao je.
Doživio je srčani udar.
Sanja je nekoliko dana kasnije pronašla jednu razglednicu koju je Vojin ranije ostavio na šalteru, ali nije zalijepio markicu.
Na njoj je pisalo:
„Tamara, ako ti ikada jedna od ovih stigne, samo želim da znaš da nisam bio ljut što si otišla. Bio sam ljut jer nisam znao kako da ostanem sam.“
Sanja je dugo gledala razglednicu.
Zalijepila je markicu koju je sama platila.
I poslala je.
—
Dvije sedmice kasnije u poštu je stigla koverta.
Na njoj je bilo napisano:
ZA VOJINA PETROVIĆA
Pošiljalac:
Tamara Petrović.
Sanja je gotovo ispustila kovertu.
Nazvala je Vojinovog komšiju.
Vojin je još bio u bolnici, ali se oporavljao.
Sanja mu je lično odnijela pismo.
Kada je vidio ime pošiljaoca, ruke su mu počele drhtati.
„Otvorite“, rekla je.
Vojin nije mogao.
Pružio joj je kovertu.
„Vi pročitajte.“
Unutra nije bilo dugo pismo.
Samo nekoliko rečenica:
„Tata, mislila sam da si prestao pokušavati prije mnogo godina. Prije dvije sedmice novi vlasnik mog starog stana pronašao je jednu tvoju razglednicu i preko poznanika došao do mene. Sačuvala sam je. Ako još uvijek sjediš na našoj klupi nedjeljom, sljedeće nedjelje nemoj sjediti sam.“
Vojin je zatvorio oči.
—
U nedjelju je izašao iz bolnice na nekoliko sati.
Komšija ga je odvezao do parka.
Vojin je sjeo na staru klupu.
Čekao je.
Deset minuta.
Dvadeset.
Pola sata.
Počeo je misliti da Tamara ipak neće doći.
Onda je ugledao ženu kako prilazi stazom.
Bila je starija nego u njegovim sjećanjima.
Pored nje je hodala djevojčica.
Tamara se zaustavila nekoliko koraka od njega.
Niko nije znao šta prvo reći.
Na kraju je Vojin ustao.
„Izvini.“
Jedna riječ.
Ona koju je pet godina pokušavao napisati na stotinama različitih načina.
Tamara ga je zagrlila.
„Znam.“
Vojin je pogledao djevojčicu.
„A ko je ovo?“
Tamara se nasmiješila.
„Lana. Tvoja unuka.“
Vojin ju je prvi put vidio.
—
Nisu riješili dvadeset godina za jedno popodne.
Bilo je ljutnje koju su morali objasniti.
Propuštenih godina koje nisu mogli vratiti.
Ali počeli su razgovarati.
Tamara je kasnije pronašla kutiju sa svim vraćenim razglednicama koje je Vojin čuvao.
Bilo ih je pedeset osam.
„Zašto ih nisi bacio?“
„Jer su bile tvoje.“
„Ali nikada nisu stigle do mene.“
Vojin se nasmiješio.
„Čekale su.“
Nekoliko mjeseci kasnije ponovo je došao u poštu.
Sanja ga je ugledala i odmah izvadila markicu.
„Nova razglednica?“
„Da.“
„Za Tamaru?“
Vojin je odmahnuo glavom.
Okrenuo je karticu.
Na njoj je bila fotografija njegovog grada.
Adresa je bila Sanjina pošta.
„Ova je za vas.“
Sanja se nasmijala.
„A šta piše?“
Vojin je već krenuo prema izlazu.
„Pročitajte kada odem.“
Na poleđini je bila samo jedna rečenica:
„Ponekad je dovoljno da samo jedna od pedeset osam poruka konačno stigne na pravo mjesto.“