Dječak je mjesecima poslije škole ulazio u prodavnicu satova i pitao koliko košta najjeftiniji — jednog dana vlasnik ga je pitao zašto toliko štedi
Prvi put kada je ušao, Marko je mislio da samo razgleda.
Dječak je imao možda petnaest godina, školski ranac na leđima i nekoliko kovanica u džepu.
Prišao je vitrini.
„Koliko košta ovaj?“
Pokazao je najjednostavniji ručni sat.
„Šezdeset maraka“, odgovorio je Marko.
Dječak je klimnuo glavom.
„Hvala.“
I otišao.
Sedmicu kasnije ponovo je došao.
„Je li još uvijek šezdeset?“
„Jeste.“
I opet je otišao.
Nakon toga počeo je dolaziti gotovo svake sedmice.
Nikada nije tražio skuplji model.
Nikada nije pitao za popust.
Samo bi provjerio da li je mali crni sat još uvijek u vitrini.
Poslije skoro tri mjeseca Marko više nije mogao izdržati.
„Za koga ga kupuješ?“
Dječak se zbunio.
„Za profesora.“
—
Zvao se Stefan.
Marko je očekivao da će reći da je sat za oca, djeda ili brata.
„Zašto profesoru?“
Stefan je slegnuo ramenima.
„Zato što je izgubio svoj zbog mene.“
Marko je pomislio da ga je dječak slučajno razbio.
Istina je bila drugačija.
Profesor Goran predavao je matematiku.
Nekoliko mjeseci ranije vodio je učenike na školsko takmičenje u drugi grad.
Na povratku su imali sat vremena slobodno prije autobusa.
Stefan je otišao do obližnjeg tržnog centra sa dvojicom drugova.
Kasnili su.
Kada su se vratili, autobusa nije bilo.
Profesor Goran ostao je da ih traži, dok je drugi nastavnik krenuo sa ostalom djecom.
Sljedeći autobus bio je tek nekoliko sati kasnije.
Stefan nije imao dovoljno novca za novu kartu.
Profesor ju je platio.
—
„Ali kakve to veze ima sa satom?“, pitao je Marko.
Stefan je nastavio.
Dok su čekali autobus, profesor je shvatio da mu nema ručnog sata.
Vratili su se putem kojim je tražio dječake.
Nisu ga pronašli.
„Bio je skup?“
„Ne znam.“
„Je li profesor tražio da mu ga nadoknadiš?“
„Ne.“
Upravo zato je Stefan želio da mu kupi novi.
Osjećao je da je profesor izgubio sat samo zato što je morao tražiti njega.
—
Stefan nije želio tražiti novac od roditelja.
Otac bi mu ga odmah dao, ali onda poklon ne bi bio njegov.
Zato je počeo štedjeti od užine.
Vikendom je komšiji pomagao prati automobile.
Do tog dana skupio je četrdeset dvije marke.
„Još osamnaest“, rekao je.
Marko je otvorio vitrinu i izvadio sat.
„Uzmi ga.“
Stefan je odmahnuo glavom.
„Nemam dovoljno.“
„Snižen je.“
„Od kada?“
Marko se nasmijao.
„Od prije otprilike trideset sekundi.“
Dječak nije prihvatio.
„Vratiću se kad skupim.“
—
Dvije sedmice kasnije Stefan je došao sa šezdeset maraka.
Spustio ih je na pult.
„Sad mogu.“
Marko mu je spakovao sat.
Ali prije nego što je zatvorio kutiju, pitao je:
„Jesi li siguran da profesor želi novi sat?“
Stefan nije razumio pitanje.
„Ko ne želi sat?“
„Možda prvo saznaj kakav je izgubio.“
Dječak je obećao.
—
Narednog dana poslije časa prišao je profesoru.
„Profesore, kakav je bio onaj sat koji ste izgubili na takmičenju?“
Goran ga je čudno pogledao.
„Zašto pitaš?“
„Onako.“
Profesor se nasmijao.
„Star i izgreban.“
„Koja marka?“
„Nemam pojma.“
„Pa zašto ste ga onda tražili toliko dugo?“
Profesor je zaćutao.
„Dobio sam ga od svog profesora matematike kada sam završio srednju školu.“
Stefan nije očekivao taj odgovor.
Sat nije bio vrijedan zbog cijene.
Bio je uspomena.
Novi ga nije mogao zamijeniti.
—
Stefan se istog popodneva vratio u prodavnicu.
„Ne treba mi sat.“
Ispričao je Marku šta je saznao.
„Možete li mi vratiti novac?“
„Naravno.“
Marko mu je pružio šezdeset maraka.
Ali tada mu je nešto palo na pamet.
„Zna li profesor gdje ga je izgubio?“
„Otprilike.“
„A koliko je prošlo?“
„Četiri mjeseca.“
Šanse nisu bile velike.
Ipak, Marko je poznavao čovjeka koji je držao servis blizu autobuske stanice u tom gradu.
Nazvao ga je.
Opis nije bio naročito koristan: stari muški sat sa kožnim kaišem.
Čovjek je obećao da će pitati okolne radnje.
—
Prošlo je desetak dana.
Ništa.
Stefan je već odustao.
A onda je Marku zazvonio telefon.
Sat je pronađen još prije nekoliko mjeseci u malom kafiću kod autobuske stanice.
Konobar ga je stavio u ladicu nadajući se da će se vlasnik vratiti.
Nije se vratio.
Marko je tražio fotografiju.
Stefan ju je pokazao profesoru pod izgovorom da je pronašao sličan sat na internetu.
Goran ga je odmah prepoznao.
Na poleđini su bila urezana tri slova.
Bila su njegova.
—
Sedmicu kasnije sat je stigao poštom.
Bio je izgreban, kaiš oštećen, a baterija prazna.
Marko ga je očistio.
Promijenio bateriju i kaiš.
Stefan je ponudio svojih šezdeset maraka.
„Koliko dugujem?“
„Ništa.“
„Opet popust?“
„Ne.“
Marko mu je pružio kutiju.
„Ovo nije moj sat da ti naplatim njegovo vraćanje.“
—
Stefan ga je profesoru dao poslije časa.
Goran je nekoliko sekundi samo gledao u kutiju.
„Odakle ti ovo?“
Stefan mu je ispričao sve.
O štednji.
Prodavnici.
Marku.
Pozivu.
Kafiću.
Profesor je stavio sat na ruku.
Nije rekao mnogo.
Samo:
„Hvala.“
Stefan je očekivao veću reakciju.
Tek nekoliko dana kasnije shvatio je koliko mu je značilo.
Profesor ga više nije skidao.
—
Na kraju školske godine Goran je pozvao Stefana da ostane nakon časa.
Na stolu je bila mala kutija.
„Ne treba mi još jedan sat“, našalio se Stefan.
„Nije sat.“
Unutra je bila kvalitetna tehnička olovka.
„Meni ju je dao isti profesor od kojeg sam dobio sat.“
Stefan je odmah zatvorio kutiju.
„Ne mogu ovo uzeti.“
„Možeš.“
„Zašto?“
Goran se nasmijao.
„Jer neke stvari ne treba čuvati u ladici. Treba ih dati dalje.“
—
Godinama kasnije Stefan više nije imao tu olovku.
Poklonio ju je učeniku kojem je držao prve privatne časove matematike.
A stari sat?
Profesor Goran ga je nosio sve do penzije.
Stefan je mjesecima vjerovao da štedi kako bi kupio novi sat i ispravio jednu svoju grešku.
Na kraju nije kupio ništa.
Umjesto toga vratio je čovjeku predmet koji novac nikada nije mogao zamijeniti — i prvi put shvatio zašto neke stare stvari vrijede mnogo više nego kada su bile nove.