Sve je počelo kada je moj pas iz komšijinog dvorišta donio ljudsku protezu.
Ne cipelu. Ne igračku.
Pravu vještačku nogu, sa metalnim zglobom i crnom patikom.
A kada sam otišao da je vratim, komšija mi je otvorio vrata i rekao:
„Sakrij to odmah! Ako moja žena sazna da sam ponovo počeo hodati, ubiće me!“
Zovem se Nikola, imam trideset osam godina i živim u malom naselju na periferiji grada. Radim kao vodoinstalater, razveden sam i imam njemačkog ovčara po imenu Reks.
Moj komšija, čika Živko, imao je sedamdeset četiri godine i već pet godina koristio invalidska kolica.
Barem smo svi tako mislili.
Njegova supruga Vera bila je poznata kao najstroža žena u ulici. Svakog jutra tačno u sedam otvarala je prozore, zalijevala cvijeće i vikala na svakoga ko bi parkirao ispred njihove kapije.
Živko je, s druge strane, bio nasmijan čovjek koji je obožavao šah i rakiju.
Kada sam mu pokazao protezu, povukao me u kuću.
„Nikola, molim te, nemoj nikome govoriti.“
„Čika Živko, otkud vaša noga u dvorištu?“
„Reks mi je ukrao dok sam vježbao.“
Zastao sam.
„Vježbali ste?“
Živko je uzdahnuo.
„Sjedni. Moram ti nešto priznati.“
Ispričao mi je da je prije pet godina izgubio nogu u saobraćajnoj nesreći.
Vera je tada preuzela brigu o njemu.
Kuhala mu je, pomagala da se obuče i vozila ga na preglede.
Ali s vremenom je postala toliko zaštitnički nastrojena da mu gotovo ništa nije dozvoljavala.
„Kad god pokušam nešto sam, ona viče da ću pasti.“
„Pa jeste li pokušali ponovo hodati?“
Živko se ponosno nasmiješio.
„Već šest mjeseci idem na rehabilitaciju.“
„Vera ne zna?“
„Misli da idem na šah.“
Pogledao sam ga u nevjerici.
„Šest mjeseci?“
„Svake srijede.“
„A kako idete?“
„Vozi me prijatelj Rade.“
Počeo sam se smijati.
„Čika Živko, vi ste gori od tinejdžera!“
„Znam, sine. Ali imam razlog.“
Iz ladice je izvadio staru fotografiju.
Na njoj su on i Vera plesali na nekoj svadbi.
„Za mjesec dana nam je pedeseta godišnjica braka.“
Pogledao me ozbiljno.
„Želim ponovo zaplesati sa svojom ženom.“
Odjednom mi više ništa nije bilo smiješno.
„I zato krijete rehabilitaciju?“
Klimnuo je.
„Želim da bude iznenađenje.“
Obećao sam da ću čuvati tajnu.
Ali već sljedećeg dana nastao je problem.
Vera je došla na moja vrata.
„Nikola, moramo razgovarati.“
Odmah sam se uspaničio.
„Izvolite, tetka Vera.“
Prekrstila je ruke.
„Moj Živko nešto krije.“
„Ma kakvi.“
„Nemoj ti meni ma kakvi!“
Sjela je za sto.
„Svake srijede nestane na tri sata. Vraća se umoran, znojan i srećan.“
Pokušao sam ostati ozbiljan.
„Možda stvarno igra šah.“
Vera me pogledala.
„Nikola, moj muž je posljednji put pobijedio u šahu 1987. godine.“
Nisam znao šta da kažem.
„Mislim da ima drugu ženu“, prošaputala je.
Gotovo sam se zagrcnuo kafom.
„Čika Živko?!“
„Šta se čudiš? I starci imaju osjećanja!“
Pokušao sam je smiriti.
Ali Vera je već imala plan.
„Sljedeće srijede pratićemo ga.“
„Mi?“
„Ti imaš automobil.“
I tako sam se našao u najčudnijoj situaciji svog života.
Pomagao sam komšiji da sakrije iznenađenje, a istovremeno je njegova žena tražila da joj pomognem otkriti navodnu prevaru.
U srijedu ujutro Vera je sjela u moj automobil.
„Vozi polako. Da nas ne primijeti.“
Rade je stigao po Živka.
Pratili smo ih kroz grad.
Zaustavili su se ispred rehabilitacionog centra.
Vera je problijedjela.
„Bože, je li bolestan?“
Izašla je iz automobila prije nego što sam je uspio zaustaviti.
Utrčala je u zgradu.
Potrčao sam za njom.
Kada smo stigli do sale, Živko je stajao između dvije paralelne šipke.
Na nozi je imao protezu.
Polako je pravio korake.
Jedan.
Drugi.
Treći.
Vera je stala na vratima.
„Živko?“
On se okrenuo.
Izgubio je ravnotežu, ali ga je fizioterapeut pridržao.
„Vero?!“
Prišla mu je.
„Ti hodaš?“
Živko je spustio pogled.
„Pokušavam.“
Suze su joj krenule niz lice.
„Zašto mi nisi rekao?“
„Zato što sam želio da te iznenadim.“
„Čime?“
Duboko je udahnuo.
„Plesom.“
Vera ga je gledala zbunjeno.
„Kakvim plesom?“
„Za našu godišnjicu. Obećao sam ti prije pedeset godina da ćemo plesati dok nas noge služe.“
Pogledao je protezu.
„Jedna me izdala, ali druga još radi.“
Vera je počela plakati.
Zagrlila ga je toliko snažno da su oboje zamalo pali.
„Budalo jedna“, prošaputala je. „Mogao si mi reći.“
„Plašio sam se da ćeš me zaustaviti.“
Dugo je ćutala.
Zatim je priznala nešto što niko nije očekivao.
„Živko, nisam te zaustavljala zato što mislim da si nesposoban.“
„Nego zašto?“
„Zato što sam se plašila da ću te izgubiti.“
Objasnila mu je da je nakon nesreće mjesecima sanjala bolnicu i telefonski poziv kojim su joj javili šta se dogodilo.
Svaki njegov pokušaj samostalnog kretanja vraćao joj je taj strah.
Živko ju je uhvatio za ruku.
„Vero, ne možemo ostatak života provesti plašeći se.“
Ona je klimnula.
„Znam.“
Od tog dana Vera je počela dolaziti na rehabilitaciju.
Bodrila ga je, ponekad pretjerivala sa savjetima, ali više ga nije zaustavljala.
A ja sam dobio novi zadatak.
Organizovati proslavu godišnjice.
Pozvali smo porodicu, prijatelje i gotovo cijelu ulicu.
Iznajmili smo malu salu, naručili tortu i angažovali muzičare.
Živko je svakog dana vježbao.
Nije mu bilo lako.
Ponekad bi napravio samo nekoliko koraka.
Ponekad bi ga boljela noga.
Ali nije odustajao.
Na dan godišnjice obukao je staro tamnoplavo odijelo.
Vera je nosila haljinu boje vina.
Kada su muzičari zasvirali pjesmu sa njihovog vjenčanja, Živko je ustao iz kolica.
Sala je utihnula.
Uz pomoć štapa prišao je Veri.
Pružio joj je ruku.
„Gospođo, mogu li dobiti ovaj ples?“
Vera je zaplakala.
„Čekala sam te pedeset godina.“
„Pa nisam baš toliko kasnio.“
Svi su se nasmijali.
Polako su počeli plesati.
Nisu pravili velike korake.
Nisu se okretali kao nekada.
Samo su se lagano njihali, držeći jedno drugo.
Ali meni je to bio najljepši ples koji sam ikada vidio.
Kada je muzika završila, cijela sala ustala je i zapljeskala.
Živko je podigao štap kao pobjednički pehar.
„Vidite, ljudi! Još sam za upotrebu!“
Vera ga je udarila lagano po ramenu.
„Samo ti nemoj pretjerivati!“
Prošlo je osam mjeseci od te večeri.
Živko i dalje koristi kolica kada se umori, ali svakog jutra vježba hodanje.
Vera mu pomaže, mada se njih dvoje i dalje svakodnevno prepiru.
Nedavno sam ih zatekao kako sjede ispred kuće.
Živko je držao novine, a Vera plela džemper.
„Nikola“, pozvao me, „imam novi plan.“
Odmah sam se zabrinuo.
„Kakav?“
Nasmiješio se.
„Za pedeset prvu godišnjicu vodim Veru na more.“
„Lijepo!“
„Ali nemoj joj reći.“
U tom trenutku Vera je podigla pogled.
„Živko, čujem te!“
On se nasmijao.
„Onda ništa od iznenađenja.“
Vera je spustila pletivo.
„Može more. Ali ovaj put idemo zajedno na sve pripreme.“
Živko je klimnuo.
„Dogovoreno.“
Krenuo sam kući, a Reks je potrčao za mnom.
Na pola puta zastao je, okrenuo se prema
Živkovom dvorištu i počeo njuškati.
„Ni slučajno“, rekao sam mu.
Jer sam znao da je dovoljno da još jednom ukrade komšijinu protezu pa da cijela ulica ponovo završi u nekoj nevjerovatnoj avanturi.
A čika Živko?
On danas svima govori da mu je pas spasio brak.
Iako Vera tvrdi da je Reks samo razotkrio najtvrdoglavijeg čovjeka kojeg je ikada voljela.