Prvi put sam slagao suprugu zbog običnog bicikla.
Rekao sam joj da sam ga prodao za pedeset maraka, a zapravo sam ga poklonio dječaku koji je svakog jutra stajao ispred moje radionice i gledao kroz izlog.
Nisam ni slutio da će se zbog tog bicikla, petnaest godina kasnije, pred mojom kućom zaustaviti tri crna automobila.
Iz jednog je izašao mladić u odijelu i pitao:
„Jeste li vi Zoran koji je nekada popravljao bicikle u Ulici Svetog Save?“
Klimnuo sam.
Mladić je izvadio staru, izblijedjelu fotografiju.
Na njoj sam stajao pored malog dječaka i crvenog bicikla.
„Onda sam vas konačno pronašao“, rekao je.
„Došao sam da vam vratim dug.“
Zovem se Zoran, imam šezdeset jednu godinu i cijeli život sam proveo popravljajući bicikle i motocikle.
Nekada sam imao malu radionicu u centru grada.
Nije donosila mnogo novca, ali sam volio taj posao.
Moja supruga Mira radila je u prodavnici, a ja sam od jutra do mraka popravljao sve što su ljudi donosili.
Jednog proljeća ispred radionice počeo se pojavljivati dječak od desetak godina.
Bio je mršav, uvijek u istoj jakni i sa starim školskim rancem.
Svaki dan bi zastao ispred izloga i gledao crveni bicikl koji sam popravio za prodaju.
Jednog jutra izašao sam napolje.
„Sviđa ti se?“
Dječak je klimnuo.
„Mnogo.“
„Znaš li voziti?“
„Znam, ali nemam bicikl.“
„Kako se zoveš?“
„Adnan.“
Pitao sam ga gdje živi.
Rekao mi je da stanuje sa majkom i mlađom sestrom u malom stanu na kraju grada.
Otac mu je umro nekoliko godina ranije.
Majka je čistila kancelarije i jedva zarađivala dovoljno za hranu i račune.
„Zašto toliko želiš bicikl?“ upitao sam.
„Zato što mi je škola daleko. Svaki dan idem pješke skoro pet kilometara.“
Pogledao sam crveni bicikl.
Planirao sam ga prodati za sto dvadeset maraka.
Tog mjeseca posao je išao slabo.
Kasnili smo sa računima.
Ali nešto mi nije dalo mira.
„Dođi sutra poslije škole“, rekao sam.
Sutradan sam ga sačekao ispred radionice.
Bicikl je bio očišćen, podmazan i spreman.
„Izvoli.“
Adnan je zbunjeno pogledao mene, pa bicikl.
„Šta da radim?“
„Da ga voziš.“
„Ali nemam novca.“
„Nisam ni tražio novac.“
Dječak je ostao nepomičan.
„Stvarno je moj?“
„Jeste.“
Počeo je skakati od sreće.
Zagrlio me toliko snažno da sam se nasmijao.
„Hvala vam, čiko Zorane! Nikada ovo neću zaboraviti!“
Nisam tada znao koliko ozbiljno misli.
Narednih mjeseci često je dolazio u radionicu.
Ponekad bih mu podesio kočnice ili napumpao gume.
Jednom mi je donio čokoladu.
„Mama kaže da vam zahvalim.“
Nasmijao sam se.
„Reci mami da ne troši novac na mene.“
Adnan je bio vrijedan dječak.
Uvijek je pričao o školi i govorio da želi postati inženjer.
„Jednog dana imaću veliku firmu“, rekao mi je.
„I šta ćeš onda?“
„Kupiću vam novu radionicu.“
Nasmijao sam se.
„Prvo ti završi školu.“
Nekoliko godina kasnije njegova porodica se odselila.
Izgubili smo kontakt.
Život je nastavio svojim tokom.
Moja radionica je sve slabije poslovala.
Otvorile su se velike prodavnice bicikala, a ljudi su sve češće kupovali nove umjesto da popravljaju stare.
Na kraju sam morao zatvoriti radnju.
To mi je bio jedan od najtežih dana u životu.
Četrdeset godina rada stalo je u nekoliko kartonskih kutija.
Alat sam odnio u garažu.
Neke mašine prodao sam da vratim dugove.
Mira me tješila.
„Zorane, dosta si radio. Vrijeme je da odmoriš.“
Ali nisam znao kako da se odmaram.
Navikao sam ustajati rano, piti kafu u radionici i razgovarati sa mušterijama.
Bez toga sam se osjećao beskorisno.
A onda su se jednog četvrtka pred našom kućom pojavila tri automobila.
Mladić sa fotografijom stajao je ispred mene.
„Adnane?“ upitao sam.
Nasmijao se.
„Prepoznali ste me!“
Zagrlili smo se.
Bio je visok, uredno obučen i izgledao je mnogo starije od dječaka kojeg sam pamtio.
Pozvao sam ga u kuću.
Mira je skuvala kafu.
Adnan nam je ispričao da je završio mašinski fakultet, dobio stipendiju u Austriji i kasnije otvorio firmu koja proizvodi dijelove za industrijske mašine.
Posao mu je dobro išao.
Zapošljavao je više od stotinu ljudi.
„Svaka čast“, rekao sam.
„Uvijek sam znao da ćeš uspjeti.“
Adnan se nasmiješio.
„A sjećate li se šta sam vam obećao?“
Odmahnuo sam glavom.
„Ne baš.“
„Da ću vam jednog dana kupiti radionicu.“
Počeo sam se smijati.
„Ma pusti to, bio si dijete.“
Ali Adnan se nije smijao.
Iz torbe je izvadio fasciklu.
„Čiko Zorane, pronašao sam vašu staru radnju.“
Pogledao sam ga.
„Kako misliš pronašao?“
„Lokal je već godinama prazan.“
„Znam.“
„Kupio sam ga.“
Mira je spustila šoljicu.
„Molim?“
Adnan je otvorio fasciklu.
Pokazao nam je fotografije renoviranog prostora.
Novi podovi.
Nove police.
Radni stolovi.
Savremeni alati.
Na ulazu je stajao natpis:
„Zoranova radionica“.
Nisam mogao vjerovati.
„Adnane, ne mogu ja to prihvatiti.“
„Zašto?“
„Zato što je to previše.“
Mladić je zaćutao.
Zatim je izvadio malu metalnu pločicu.
Na njoj je pisalo:
„Dobrota se ne zaboravlja.“
„Ovu pločicu sam godinama držao na svom radnom stolu“, rekao je.
Pogledao sam ga zbunjeno.
„Zašto?“
„Zato što mi je onaj bicikl promijenio život.“
Ispričao nam je da je zahvaljujući biciklu počeo redovno dolaziti na dodatnu nastavu iz matematike.
Ranije nije mogao ostajati poslije škole jer je morao pješačiti kući.
Nastavnik je primijetio njegov talenat i počeo ga pripremati za takmičenja.
Kasnije je dobio stipendiju.
„Možda bih sve to postigao i bez bicikla“, rekao je. „Ali tada sam prvi put osjetio da neko vjeruje u mene.“
Osjetio sam kako mi oči postaju vlažne.
„Adnane, nisam ti dao bicikl da bi mi nešto vraćao.“
„Znam.“
„Onda zašto sve ovo?“
Pogledao me ozbiljno.
„Zato što sada ja mogu nekome pomoći.“
Naredne subote odveo nas je do stare radionice.
Kada sam ušao, zastao sam na vratima.
Sve je mirisalo na novo drvo i metal.
Na zidu je visila moja stara fotografija.
Ispod nje stajao je crveni bicikl.
Isti onaj koji sam poklonio Adnanu.
Bio je pažljivo obnovljen.
„Sačuvao si ga?“ upitao sam.
„Naravno.“
Prišao sam biciklu i dodirnuo upravljač.
„Mislio sam da je odavno završio na otpadu.“
Adnan se nasmijao.
„Nikada ga nisam mogao baciti.“
Zatim mi je pružio ključ.
„Radionica je spremna.“
Odmahnuo sam glavom.
„Adnane, imam šezdeset jednu godinu. Ne mogu više raditi kao nekada.“
„Ne morate.“
Objasnio mi je da želi otvoriti malu školu praktičnih vještina za mlade.
U radionici bi učenici mogli besplatno učiti popravljati bicikle, koristiti alat i upoznati osnove mehanike.
„A vi biste ih učili“, rekao je.
„Ja?“
„Ko bolje od vas?“
Dugo sam gledao prostor.
Prvi put poslije nekoliko godina osjetio sam uzbuđenje.
„A hoće li djeca dolaziti?“
Adnan se nasmijao.
„Već imamo dvanaest prijavljenih.“
Mira me uhvatila za ruku.
„Zorane, mislim da treba da pristaneš.“
I pristao sam.
Prvog dana došlo je dvanaest dječaka i djevojčica.
Neki nikada ranije nisu držali ključ u ruci.
Drugi su već znali popravljati osnovne kvarove.
Pokazivao sam im kako se podešavaju kočnice, mijenja lanac i provjeravaju gume.
Smijali smo se, griješili i pokušavali ponovo.
Na kraju časa jedan dječak prišao mi je.
„Čiko Zorane, mogu li doći i sutra?“
Nasmijao sam se.
„Naravno.“
„Kod kuće nemam alat.“
„Ovdje ga ima dovoljno.“
Pogledao me i rekao:
„Onda ću dolaziti svaki dan.“
Te večeri vratio sam se kući umoran, ali srećan.
Mira me dočekala na vratima.
„Kako je bilo?“
„Kao nekada.“
Nasmiješila se.
„Znači dobro?“
„Bolje nego dobro.“
Prošlo je godinu dana.
Kroz radionicu je prošlo više od šezdeset mladih.
Neki su nastavili školovanje u tehničkim školama.
Neki su pronašli praksu.
A nekoliko njih počelo je popravljati bicikle komšijama.
Adnan nas često posjećuje.
Svaki put kada dođe, sjednemo pored starog crvenog bicikla i popijemo kafu.
Jednog dana pitao sam ga:
„Reci mi nešto. Šta bi bilo da ti nisam poklonio bicikl?“
Razmislio je.
„Ne znam.“
„Možda bi danas opet imao veliku firmu.“
„Možda.“
Zatim je dodao:
„Ali ne bih znao koliko znači kada neko pomogne bez ikakvog razloga.“
Nisam ništa odgovorio.
Samo sam ga potapšao po ramenu.
Prije nekoliko sedmica u radionicu je došla žena sa dječakom od devet godina.
Rekla je da nema novca za popravku njegovog bicikla.
Dječak je stajao pored vrata, držeći pokvareni lanac.
Pogledao sam ga.
„Kako se zoveš?“
„David.“
„Voliš li voziti bicikl?“
Klimnuo je.
„Najviše na svijetu.“
Nasmiješio sam se.
„Onda ćemo ga popraviti.“
Radio sam skoro sat vremena.
Kada je bicikl bio spreman, dječak je pitao koliko treba platiti.
Odmahnuo sam glavom.
„Ništa.“
Njegova majka je pokušala insistirati.
Ali nisam želio novac.
David me zagrlio.
„Hvala vam!“
Dok je izlazio, zastao je.
„Čiko, jednog dana ću vam vratiti.“
Nasmijao sam se.
„Ne moraš meni.“
Pogledao me zbunjeno.
„Nego kome?“
Pokazao sam prema ulici.
„Nekome kome bude trebalo.“
Dječak je klimnuo i odvezao se.
Dugo sam gledao za njim.
Zatim sam pogledao stari crveni bicikl na zidu.
I shvatio da sam prije petnaest godina mislio kako sam izgubio sto dvadeset maraka.
A zapravo sam dobio nešto što se novcem nikada ne može ku
piti.
Priliku da vidim kako jedno malo dobro djelo nastavlja živjeti kroz druge ljude.
I zato danas, kada me neko pita koliko vrijedi moja radionica, samo se nasmiješim.
Jer znam da njena najveća vrijednost nisu mašine, alati ni zidovi.
Nego djeca koja kroz njena vrata ulaze nesigurna, a izlaze vjerujući da mogu nešto napraviti vlastitim rukama.
Baš kao što je nekada jedan dječak otišao kući na crvenom biciklu, uvjeren da može stići mnogo dalje nego što je ikada zamišljao.