„Ako vam neko večeras pokuca tri puta, nemojte odmah otvoriti. Prvo pitajte za broj 17.“
Poruka je bila zalijepljena na mojim vratima kada sam se vratio s posla.
Bez potpisa.
Bez objašnjenja.
Mislio sam da je neka glupa šala iz zgrade.
Skinuo sam papir, zgužvao ga i ušao.
Tačno u 22:40 neko je pokucao.
Tri puta.
Kuc. Kuc. Kuc.
Sjetio sam se poruke.
Prišao sam vratima, ali nisam otvorio.
„Ko je?“
Muški glas odgovorio je:
„Tražim Miloša.“
„Koji broj?“
Tišina.
Onda:
„Sedamnaest.“
Otvorio sam.
Ispred mene je stajao muškarac od oko četrdeset godina. U rukama je držao malu drvenu kutiju.
„Vi ste Miloš?“
„Jesam.“
Pružio mi je kutiju.
„Ovo vam šalje čovjek kojeg nikada nisam upoznao.“
„Koji čovjek?“
„Ne znam. Platio mi je 300 KM da vam ovo donesem večeras.“
„Ko vam je dao novac?“
„Dobio sam ih poštom.“
Sve je postajalo sve čudnije.
Otvorio sam kutiju.
Unutra je bilo 17 ključeva.
Svaki je imao mali metalni broj.
1, 2, 3…
Sve do 17.
Ispod njih fotografija.
Na njoj stara stambena zgrada.
Prepoznao sam je odmah.
To je bila zgrada u kojoj sam odrastao.
Na poleđini:
„Samo jedan ključ je tvoj. Ostalih 16 moraš vratiti.“
„Znate li išta o ovome?“ pitao sam čovjeka.
„Samo da vam dam još ovo.“
Pružio mi je kovertu.
Unutra adresa.
Otišao sam sljedećeg jutra.
Na adresi se nalazila garaža.
Vrata nisu imala bravu za običan ključ.
Ali pored njih je bilo 17 malih poštanskih sandučića.
Svaki označen brojem.
Probao sam ključeve.
Svaki je otvarao odgovarajući sandučić.
U prvom je bila fotografija dječjeg bicikla.
U drugom stara kaseta.
U trećem vjenčani prsten.
U četvrtom sat.
U petom nekoliko pisama.
Svaki predmet imao je ime.
Ljudi iz moje stare zgrade.
Neke sam poznavao.
Neke sam potpuno zaboravio.
A onda sam otvorio sandučić broj 17.
Bio je prazan.
Samo cedulja:
„Tvoje je već kod tebe.“
Nisam razumio.
Počeo sam tražiti ljude sa papirića.
Prvu sam pronašao gospođu Veru.
Imala je 79 godina.
Kada sam joj pokazao prsten, počela je plakati.
„Odakle ti ovo?“
„Ne znam.“
„Mislila sam da je ukraden.“
Prsten joj je nestao 1998. godine.
Sljedeći predmet pripadao je čovjeku po imenu Goran.
Stari ručni sat.
I on je mislio da je ukraden.
Treći čovjek rekao je isto.
Četvrti takođe.
Sada je već bilo jasno.
Neko je prije mnogo godina uzimao stvari iz stanova.
Ali zašto ih sada vraća?
Našao sam bivšeg domara zgrade.
Zvao se Ilija.
Imao je skoro devedeset godina.
Kada sam mu pokazao fotografiju garaže, odmah je rekao:
„Znam ko je to napravio.“
„Ko?“
„Tvoj otac.“
Zaledio sam se.
Moj otac je umro prije 12 godina.
„Hoćete reći da je moj otac krao po zgradi?“
Ilija se počeo smijati.
„Ne. Hvatao je onoga koji jeste.“
Krajem devedesetih iz stanova su nestajale sitnice.
Novac.
Nakit.
Satovi.
Niko nije prijavljivao manje krađe.
Sumnjali su na djecu iz kraja.
Moj otac je jedne noći vidio čovjeka kako izlazi iz podruma sa torbom.
Zaustavio ga je.
Bio je to njegov rođeni brat.
Moj stric Zoran.
Nikada ga nisam upoznao.
U porodici se o njemu nije govorilo.
„Šta se dogodilo?“
Otac je pronašao nekoliko ukradenih predmeta.
Zoran je priznao da ih je uzimao mjesecima.
Imao je problem sa kockanjem.
Otac mu je dao izbor.
Da vrati sve ili će pozvati policiju.
Zoran je obećao.
Ali iste noći je pobjegao iz grada.
„A stvari?“
„Tvoj otac ih je sakupio.“
„Zašto ih nije odmah vratio?“
Ilija je zaćutao.
Jer se plašio da će ljudi saznati ko je lopov.
Njihova majka — moja baka — tada je bila teško bolesna.
Otac nije želio da posljednje mjesece života provede slušajući da joj je jedan sin lopov.
Planirao je vratiti stvari kasnije.
Ali dio vlasnika se odselio.
Neki su umrli.
Predmeti su završili u kutiji.
A onda je otac iznenada preminuo.
„Kako su onda završili u garaži?“
Ilija nije znao.
Ali znao je ko bi mogao.
„Pronađi Zorana.“
Nisam imao pojma je li još živ.
Nakon nekoliko dana pronašao sam ga.
Živio je u Austriji.
Nazvao sam.
„Zoran?“
„Da.“
„Ja sam Miloš.“
Tišina.
„Znam.“
„Kako znaš?“
„Čekam ovaj poziv već dugo.“
On je poslao ključeve.
Prije dvije godine vratio se u grad.
Pronašao kutiju koju je moj otac čuvao.
Odlučio je završiti ono što je brat započeo.
„Zašto mi nisi jednostavno rekao?“
„Jer sam htio da vidiš ljude kojima sam nešto uzeo.“
„Zašto?“
„Da razumiješ šta jedna glupost napravljena sa dvadeset godina može značiti ljudima trideset godina kasnije.“
„A broj 17?“
Ponovo tišina.
„To je bio posljednji stan u koji sam ušao.“
Moj stan.
Stan mojih roditelja.
„Šta si nama ukrao?“
„Ništa.“
„Na cedulji piše da je moje već kod mene.“
Zoran je rekao:
„Pogledaj svoj lijevi ručni zglob.“
Nosio sam sat.
Stari mehanički sat mog oca.
Dobio sam ga nakon njegove smrti.
„Sat?“
„Da.“
„Šta s njim?“
„Bio je moj.“
Nisam razumio.
Zoran je taj sat dobio od njihovog oca.
Prokockao je skoro sve što je imao, ali sat nikada nije prodao.
One noći kada ga je moj otac uhvatio sa ukradenim stvarima, skinuo ga je sa ruke.
Dao ga bratu.
„Zašto?“
„Rekao sam mu da nemam ništa čisto što mogu ostaviti iza sebe.“
Otac mu ga je čuvao.
Godinama.
Kada sam se rodio, odlučio je da će jednog dana pripasti meni.
„Zašto ga sada ne tražiš nazad?“
Zoran se nasmijao.
„Zato što sam rekao da ostalih 16 moraš vratiti.“
„A sedamnaesti?“
„Sedamnaesti je jedina stvar koju sam te noći dao umjesto da je uzmem.“
Tokom naredna dva mjeseca pronašao sam vlasnike 13 od 16 predmeta.
Tri porodice nisam uspio pronaći.
Nazvao sam Zorana.
„Ostala su tri.“
„Onda ih čuvaj.“
„Koliko dugo?“
„Koliko treba.“
„Trideset godina?“
„Ako treba.“
Prije nego što smo završili razgovor, pitao sam ga:
„Zašto si čovjeku dao 300 KM da mi donese kutiju? Mogao si poslati paket.“
Počeo se smijati.
„Jer sam njemu nekada ukrao 300 maraka.“
„Molim?!“
„Pronašao sam ga prije tebe.“
„I vratio si mu novac?“
„Jesam.“
„A onda si mu još platio 300 da dođe kod mene?“
„Ne.“
„Kako ne?“
„Rekao sam mu da mi duguje jednu uslugu.“
Tek tada sam shvatio.
Čovjek koji mi je pokucao na vrata nije bio kurir.
Bio je prvi čovjek kojem je Zoran vratio ono što je ukrao.
Pitao sam:
„A zašto tri puta da pokuca?“
Zoran je zaćutao nekoliko sekundi.
Onda rekao:
„Jer sam prije trideset godina na ta ista vrata pokucao tri puta prije nego što sam odlučio da uđem i uzmem nešto. Samo što mi je tvoj otac tada otvorio.“