Čovjek je svakog mjeseca u zalagaonicu donosio isti stari sat, a onda ga nekoliko dana kasnije otkupljivao — kada sam mu rekla da tako samo gubi novac, odgovorio je: „Sat nije moj. Samo ne smije biti prodat.“
Radila sam u maloj zalagaonici skoro četiri godine.
Viđala sam ljude koji su donosili sve.
Telefone.
Nakit.
Alat.
Televizore.
Ali gospodina Radeta pamtila sam zbog jednog starog ručnog sata.
Nije izgledao vrijedno.
Izgrebano staklo.
Kožni kaiš gotovo potpuno istrošen.
Na poleđini samo dva urezana slova:
M. K.
Rade bi došao pred kraj mjeseca.
Ostavio sat.
Uzeo pedesetak eura.
A nekoliko dana nakon plate vratio bi se i otkupio ga.
Platio bi pozajmicu i kamatu.
Sljedećeg mjeseca ponovo isto.
Nakon skoro godinu dana rekla sam:
„Znate da ste na kamate već dali više nego što ovaj sat vrijedi?“
„Znam.“
„Zašto ga onda stalno donosite?“
Rade je pogledao sat.
„Jer mi ponekad zafali novca.“
„Onda ga jednom prodajte.“
Odmah je rekao:
„Ne.“
„Zašto?“
Uzeo je sat u ruku.
„Nije moj.“
To me zbunilo.
„Čiji je?“
„Čovjeka kojeg nisam vidio trideset jednu godinu.“
Rade je nekada radio na željeznici.
Početkom devedesetih dijelio je malu radničku sobu s čovjekom po imenu Milan.
Nisu bili veliki prijatelji.
Samo kolege.
Milan je imao ženu i malu kćerku u drugom gradu.
Gotovo cijelu platu slao je kući.
Jedne večeri dobio je hitan poziv.
Otac mu je završio u bolnici.
Morao je odmah krenuti.
Ali nije imao dovoljno novca za put.
Skinuo je sat s ruke i pružio ga Radetu.
„Pozajmi mi koliko možeš. Sat ostaje kod tebe dok ne vratim.“
Rade mu je dao novac.
„Koliko je vrijedio?“
„Nemam pojma.“
„I Milan se nije vratio?“
„Nikada.“
Nekoliko sedmica kasnije firma se raspala.
Ljudi su otišli na različite strane.
Rade je pokušavao pronaći Milana.
Bez uspjeha.
Sat je ostao kod njega.
Godine su prolazile.
Oženio se.
Dobio djecu.
Promijenio nekoliko poslova.
Ali sat nikada nije nosio.
Držao ga je u ladici.
„Pa zašto ga onda zalažete?“
Rade je slegnuo ramenima.
„Prije nekoliko godina ostao sam bez posla.“
Jednog mjeseca nije imao dovoljno da plati račune.
Jedino što je mogao brzo založiti bio je taj sat.
„Ali sam sebi obećao da ću ga vratiti prije nego što ga prodaju.“
I jeste.
Od tada bi ga koristio samo kada nije imao drugi izlaz.
Ali uvijek bi ga otkupio.
„Trideset jednu godinu čuvate tuđi sat?“
„Čovjek je rekao da ostaje kod mene dok ne vrati novac.“
„Mislim da možete pretpostaviti da se neće vratiti.“
Rade se nasmijao.
„Mogu pretpostaviti šta hoću. Nije rekao da ga mogu prodati.“
Jednog mjeseca Rade je ponovo založio sat.
Ali nije se vratio nakon plate.
Prošla je sedmica.
Pa druga.
Rok za otkup približavao se kraju.
Imala sam njegov broj.
Nazvala sam.
Telefon je bio isključen.
Još nekoliko dana.
Ništa.
Prema pravilima, sat je trebao ići u prodaju.
Nisam mogla to uraditi.
Platila sam iznos iz svog džepa i sklonila ga u ladicu.
Kolega mi je rekao da sam luda.
Možda sam i bila.
Skoro mjesec dana kasnije u zalagaonicu je ušla žena.
„Tražim sat.“
„Kakav?“
„Stari muški. Na poleđini piše M. K.“
Izvadila sam ga.
Žena je problijedjela.
„Gdje ste ovo našli?“
„Jedan čovjek ga je donosio.“
„Rade?“
„Poznajete ga?“
Počela je plakati.
Zvala se Jelena.
Bila je Milanova kćerka.
Ona mala djevojčica kojoj je slao gotovo cijelu platu.
„Gdje je Rade?“
Jelena mi je objasnila.
Njen otac Milan umro je prije dvije godine.
Prije smrti često je pričao o starom kolegi kojem je ostavio sat.
„Zašto ga nije ranije pronašao?“
Pokušavao je.
Ali nije znao gdje Rade živi.
Nisu imali zajedničke kontakte.
Tek nakon Milanove smrti Jelena je među njegovim papirima pronašla Radetovo puno ime.
Tražila ga je mjesecima.
Na kraju je preko bivših željezničara pronašla njegovu adresu.
Ali Rade je prije nekoliko sedmica završio u bolnici.
Zato nije došao po sat.
„Je li dobro?“
„Biće.“
Jelena je uzela novčanik.
„Koliko treba platiti?“
Odmahnula sam glavom.
„Već je plaćeno.“
„Ko je platio?“
Nisam htjela reći.
Ali saznala je.
Nekoliko dana kasnije pojavila se ponovo.
Donijela mi je kovertu s novcem.
Nisam je uzela.
„Onda barem pođite sa mnom.“
Otišle smo u bolnicu.
Rade je ležao pored prozora.
Kada je ugledao Jelenu, nije znao ko je.
Ona mu je pružila sat.
„Mislim da je ovo naše.“
Rade ga je odmah prepoznao.
„Milan?“
„Moj otac.“
Prvo što je pitao bilo je:
„Gdje je on?“
Jelena mu je rekla.
Dugo nije govorio.
Onda je pokušao vratiti sat.
„Ovo pripada tebi.“
Jelena ga nije uzela.
„Ne još.“
Iz torbe je izvukla staru kovertu.
U njoj je bio novac.
„Tata je zapisao koliko ste mu tada pozajmili.“
Rade se počeo smijati.
„Poslije trideset jedne godine?“
„Rekao je da dug mora biti vraćen.“
Spustila je novac na sto.
„Sad je sat vaš.“
Rade je gledao čas u novac, čas u sat.
Onda je okrenuo sat.
Tek tada je Jelena primijetila nešto što ranije nije znala.
Ispod slova M. K. bio je još jedan sitan urez.
Gotovo nevidljiv.
Datum.
Dan kada se ona rodila.
„Tata ga je kupio zbog mene“, rekla je.
Rade joj je odmah ponovo pružio sat.
„Onda definitivno nije moj.“
Ovoga puta ga je uzela.
Mislila sam da je tu priča završena.
Ali nekoliko sedmica kasnije Jelena je ponovo došla u zalagaonicu.
Donijela je malu kutiju.
Unutra je bio potpuno popravljen sat.
Novo staklo.
Novi kaiš.
Mehanizam očišćen.
„Zašto ga donosite meni?“
„Ne donosim ga vama.“
Rade je tog dana izlazio iz bolnice.
Jelena mu je odnijela sat.
Na poleđini je, pored očevih inicijala i datuma njenog rođenja, dala urezati još jednu rečenicu:
„ČUVAO 31 GODINU.“
Rade je pokušao odbiti.
Jelena mu je rekla:
„Moj otac vam je ostavio sat kao zalog.“
„Da.“
„Dug je vraćen.“
„Jeste.“
„Onda je zalog vaš.“
Rade ga je prvi put stavio na ruku.
Nakon toliko godina.
Kasnije mi je rekao nešto što nisam zaboravila:
„Čuvao sam ga tri decenije jer sam mislio da je tuđi.“
Pogledao je sat.
„A sada mi je teško da ga nosim jer znam koliko je zapravo bio moj.“
Rade više nikada nije došao da ga založi.
Ali povremeno svrati.
Sat je uvijek na njegovoj ruci.
Jednom sam ga pitala šta će biti s njim jednog dana.
Odgovorio je bez razmišljanja:
„Vratiće se Jeleni.“
Počela sam se smijati.
„Onda opet neće biti vaš.“
Rade je pogledao stari sat.
„Neke stvari valjda i nisu napravljene da pripadaju jednom čovjeku.“
I možda je bio u pravu.
Jer taj sat je trideset jednu godinu čekao da jedan dug bude vraćen.
A kada je konačno vraćen, niko više nije mario za novac.