Dječak je svakog mjeseca dolazio u servis i plaćao popravku starog bicikla koji nikada nije odvozio — majstor je jednog dana odlučio da ga pita zašto
Goran je više od dvadeset godina popravljao bicikle.
Jednog popodneva u radionicu je ušao dječak od šesnaestak godina gurajući stari crveni bicikl.
Lanac je spadao, zadnja guma bila je prazna, a kočnice gotovo da nisu radile.
„Može li se popraviti?“
Goran ga je pregledao.
„Može. Ali iskreno, popravka će koštati skoro koliko i neki polovan bicikl.“
Dječak je pitao koliko.
„Oko sto dvadeset maraka.“
Iz džepa je izvadio dvadeset.
„Mogu li danas platiti ovo, pa ostatak kad skupim?“
Goran je pristao.
„Kako se zoveš?“
„Viktor.“
Ostavio je bicikl i otišao.
Mjesec kasnije vratio se sa još dvadeset maraka.
Pa ponovo.
Nikada nije pitao je li bicikl gotov.
Samo bi ostavio novac.
Poslije četvrtog mjeseca Goran ga je konačno upitao:
„Zašto toliko ulažeš u ovaj bicikl?“
Viktor je nekoliko trenutaka ćutao.
„Zato što sam obećao da ću ga vratiti.“
—
Bicikl nije bio njegov.
Pripadao je dječaku po imenu Andrej.
Njih dvojica su nekada bili najbolji prijatelji.
Živjeli su u istoj ulici, išli u isti razred i gotovo svako popodne provodili zajedno.
Andrej je bicikl dobio od oca za dvanaesti rođendan.
Čuvao ga je kao da je automobil.
Viktor ga je često posuđivao.
Jednog ljeta, kada su imali trinaest godina, uzeo ga je bez pitanja.
Htio je sa starijim dječacima voziti niz strmu šumsku stazu.
Pao je.
Njemu nije bilo gotovo ništa.
Bicikl je završio u kanalu.
Točak se iskrivio, ručica kočnice pukla, okvir se izgrebao.
Viktor ga je izgurao kući.
Očekivao je svađu.
Ali Andrej nije vikao.
Samo ga je pogledao i rekao:
„Rekao sam ti da ga ne uzimaš bez mene.“
Viktor je obećao:
„Popraviću ga.“
Nije stigao.
—
Samo nekoliko sedmica kasnije Andrejeva porodica iznenada se odselila.
Njegov otac dobio je posao u drugom gradu.
Bicikl je ostao kod Viktorove kuće jer ga nisu mogli odmah ponijeti.
„Doći ćemo po njega“, rekao je Andrej.
Nisu došli.
U početku su se dječaci dopisivali.
Kasnije sve manje.
Promijenili su brojeve.
Prošle su gotovo tri godine.
Bicikl je ostao u Viktorovoj garaži.
A obećanje zajedno s njim.
—
„I sad ćeš mu ga vratiti?“, pitao je Goran.
„Ako ga pronađem.“
„Ne znaš gdje je?“
„Znam samo grad.“
Goran je pogledao bicikl.
„Pa zašto ga prvo popravljaš?“
Viktor je slegnuo ramenima.
„Jer sam rekao da hoću.“
Goran više nije pokušavao da ga odgovori.
Ali kada je dječak otišao, počeo je raditi na biciklu.
Promijenio je sajle.
Ispravio točak koliko je mogao.
Stavio novi lanac.
Očistio okvir.
Kada se Viktor sljedećeg mjeseca pojavio sa dvadeset maraka, bicikl je izgledao gotovo kao nekada.
„Gotov je.“
Viktor ga je obišao nekoliko puta.
„Ali nisam sve platio.“
„Nisi.“
„Koliko još?“
Goran je pokazao malu kutiju na polici.
U njoj je bilo svih osamdeset maraka koje mu je Viktor prethodnih mjeseci donosio.
„Uzmi.“
„Zašto?“
„Trebaće ti za kartu.“
—
Viktor je odbijao.
Goran je insistirao.
„Ako već tri godine vučeš tuđu grešku sa sobom, barem nemoj ići pješke da je vratiš.“
Viktor se nasmijao.
Ali postojao je veći problem.
Morao je pronaći Andreja.
Sjetio se imena njegove stare škole.
Nazvao je.
Zbog privatnosti mu nisu dali adresu ni broj telefona.
Ali pristali su Andreju prenijeti Viktorov broj.
Dva dana kasnije telefon je zazvonio.
„Halo?“
„Je li Viktor?“
Odmah je prepoznao glas.
—
Razgovor je u početku bio čudan.
Tri godine nisu razgovarali.
Nisu više bili djeca koja su cijeli dan vozila bicikle.
Viktor je konačno rekao:
„Još imam tvoj bicikl.“
Sa druge strane nastala je tišina.
Onda se Andrej počeo smijati.
„Nemoguće.“
„Popravio sam ga.“
„Ti si lud.“
„Obećao sam.“
Dogovorili su se da se vide.
—
Naredne subote Viktor je autobusom otišao u Andrejev grad.
Bicikl je stavio u prtljažni prostor.
Andrej ga je čekao na stanici.
Kada je ugledao crveni bicikl, prestao se smijati.
Prišao mu je i rukom prešao preko upravljača.
„Još ima ogrebotinu.“
„Nisam dao da je prefarbaju.“
„Zašto?“
Viktor je spustio pogled.
„Da se zna šta sam napravio.“
Andrej ga je pogledao.
„I dalje misliš da sam ljut zbog toga?“
„Bio si.“
„Imao sam trinaest godina.“
—
Tek tada je Viktor saznao nešto što nije očekivao.
Andrej se godinama nije javljao zbog potpuno drugog razloga.
Nakon preseljenja roditelji su mu se razveli.
Promijenio je školu.
Preselio se još jednom.
Izgubio je kontakte sa gotovo svim starim prijateljima.
Bicikla se sjećao.
Ali nije čekao da mu ga Viktor vrati.
„Mislio sam da je odavno završio na otpadu.“
„Skoro.“
Andrej je sjeo na njega i napravio krug oko autobuske stanice.
„Radi.“
„Naravno da radi.“
„Hoćeš krug?“
Viktor se nasmijao.
„Ne uzimam ga više bez pitanja.“
—
Proveli su cijelo popodne zajedno.
Kada je Viktor krenuo kući, Andrej je dovezao bicikl do stanice.
„Čekaj.“
„Šta?“
„Nosi ga nazad.“
Viktor je mislio da se šali.
„Tvoj je.“
„Bio je moj.“
„Tri godine ga popravljam da ti ga vratim.“
„I vratio si ga.“
Andrej mu je pružio upravljač.
„Sad ti ga ja poklanjam.“
Viktor nije želio prihvatiti.
Andrej se nasmijao.
„Ovog puta imaš dozvolu.“
—
Kada se vratio kući, Viktor je prvo otišao do Goranove radionice.
Ušao je gurajući crveni bicikl.
Goran je podigao obrve.
„Nije ga htio?“
„Jeste.“
„Pa zašto je opet ovdje?“
Viktor mu je ispričao.
Zatim je izvadio osamdeset maraka koje mu je Goran vratio.
Spustio ih je na pult.
„Sad mogu da platim.“
Goran je odmahnuo glavom.
„Rekao sam da ne treba.“
„Znam.“
Viktor se nasmiješio.
„Ali obećanje je obećanje.“
—
Goran je na kraju uzeo samo dvadeset maraka.
Ostatak je Viktoru vratio.
„Zašto dvadeset?“
„Da ne dolaziš još četiri mjeseca.“
Godinama kasnije crveni bicikl još je bio kod Viktora.
Nije vrijedio gotovo ništa.
Mogao je kupiti deset boljih.
Ali nikada ga nije prodao.
Jer je shvatio da tri godine nije zapravo popravljao bicikl.
Pokušavao je popraviti jednu grešku koju njegov prijatelj odavno više nije ni smatrao važnom — i tek kada je ispunio obećanje, shvatio je da oprost ponekad stigne mnogo prije nego što uspijemo oprostiti sami sebi.