Djevojka je u autobusu svaki dan kupovala dvije karte, iako je uvijek putovala sama — kontrolor je jednog jutra konačno pitao za koga je druga
Maja je svakog jutra u 6:40 ulazila u isti autobus.
Imala je dvadeset dvije godine i radila u hotelu na drugom kraju grada.
Vozači su je već poznavali.
Ali kontroloru Saši nešto nije bilo jasno.
Maja je svakog jutra kupovala dvije karte.
Uvijek bi sjela do prozora.
Sjedište pored nje ostajalo bi prazno.
Prvih nekoliko puta Saša je mislio da će joj se neko pridružiti na sljedećoj stanici.
Niko nije.
Jednog jutra nije izdržao.
„Izvinite, zašto svaki dan kupujete dvije karte?“
Maja je pogledala prazno mjesto pored sebe.
„Jedna je moja.“
„A druga?“
„Za čovjeka kojeg više nema.“
Saša je pomislio da govori o nekome ko je preminuo.
Pogriješio je.
—
Čovjek se zvao Rade.
Nije bio njen otac.
Nije bio rođak.
Maja ga zapravo gotovo da nije ni poznavala.
Prije četiri godine svakog jutra išla je istim autobusom u srednju školu.
Rade je ulazio tri stanice poslije nje.
Bio je građevinski radnik.
Uvijek prašnjave cipele, stara jakna i termos u ruci.
Nikada nisu razgovarali.
Sve do jednog januarskog jutra.
Maja je ušla u autobus, otvorila ranac i shvatila da joj nema novčanika.
Vozač nije želio krenuti dok ne kupi kartu.
„Ili karta ili izađi.“
Napolju je padao snijeg.
Do škole je imala gotovo sedam kilometara.
Maja je krenula prema vratima.
Tada se začuo glas sa zadnjeg sjedišta.
„Dvije.“
Bio je to Rade.
Kupio je dvije karte i jednu joj pružio.
„Vratiću vam sutra“, rekla je.
„Ne treba.“
„Stvarno ću vratiti.“
Rade se nasmijao.
„Onda jednog dana kupi kartu nekome kome bude trebala.“
—
Maja ga je sutradan čekala sa novcem.
Nije se pojavio.
Nije ga bilo ni narednog dana.
Prošla je sedmica.
Zatim mjesec.
Nikada ga više nije vidjela.
Godinama nije znala šta mu se dogodilo.
Ali njegovu rečenicu nije zaboravila.
—
Kada se zaposlila, ponovo je počela koristiti istu autobusku liniju.
Prvog jutra kupila je jednu kartu.
Onda se sjetila Rada.
„Dajte dvije.“
Drugu je stavila u džep.
Planirala je da je pokloni prvome kome zatreba.
Tog dana nikome nije trebala.
Sutradan je pokušala ponovo.
Pa ponovo.
Ubrzo je to postala navika.
Ako bi neko ušao bez dovoljno novca, Maja bi mu dala kartu.
Ako ne bi, sačuvala bi je.
„Znači druga karta nije za njega?“, pitao je Saša.
„Jeste, na neki način.“
„A koliko ste ih već podijelili?“
Maja nije znala.
Nikada nije brojala.
—
Nekoliko mjeseci kasnije u autobus je ušla starija žena.
Pretresla je torbu.
„Novčanik mi je ostao kod kuće.“
Vozač je odmahnuo glavom.
„Ne mogu vas voziti bez karte.“
Maja je ustala.
„Imam jednu.“
Pružila joj je svoju drugu kartu.
Žena je zahvalila i sjela pored nje.
Tokom vožnje počele su razgovarati.
„Zašto nosiš rezervnu kartu?“, pitala je žena.
Maja joj je ispričala priču.
Kada je spomenula ime Rade, žena se ukočila.
„Kako se prezivao?“
„Ne znam.“
„Kako je izgledao?“
Maja ga je opisala.
Žena je otvorila telefon.
Pronašla fotografiju.
„Je li ovo on?“
Maja je odmah prepoznala staru jaknu.
„Jeste.“
Žena je spustila telefon.
„To je moj muž.“
—
Maja nije znala šta da kaže.
Rade je prestao putovati autobusom jer je nekoliko dana nakon njihovog susreta doživio nesreću na gradilištu.
Preživio je.
Ali više nije mogao raditi isti posao.
Porodica se ubrzo preselila kod kćerke u drugi grad.
„Je li živ?“, pitala je Maja.
Žena se nasmiješila.
„Jeste.“
—
Te večeri Maja je prvi put razgovarala sa Radom telefonom.
„Sjećate li se djevojke kojoj ste jednom kupili kartu?“
Sa druge strane nastala je tišina.
„Po snijegu?“
Maja se nasmijala.
„Po snijegu.“
„Jesi li stigla u školu?“
„Jesam.“
„Onda je karta odradila posao.“
Maja mu je ispričala šta radi posljednjih mjeseci.
Rade se počeo smijati.
„Nisam rekao da kupuješ kartu svaki dan.“
„Niste bili dovoljno precizni.“
—
Nekoliko sedmica kasnije Rade je došao u grad.
Maja ga je čekala na stanici.
Kada je autobus stigao, zajedno su ušli.
Prišla je vozaču.
„Dvije karte.“
Rade ju je zaustavio.
Izvadio je novac.
„Ne.“
Pogledao je vozača.
„Danas ja plaćam.“
Sjedište pored Maje tog jutra prvi put nije ostalo prazno.
—
Pri izlasku Rade joj je rekao:
„Sad smo kvit.“
Maja je odmahnula glavom.
„Nismo.“
„Kako nismo?“
„Ona vaša karta je odavno vraćena.“
Pokazala je prema autobusu.
„Samo ne vama.“
Rade ju je nekoliko trenutaka gledao.
Zatim je klimnuo.
„Onda je vraćena kako treba.“
—
Maja poslije toga nije prestala kupovati drugu kartu.
Samo je prestala govoriti da je za Rada.
Jer je konačno razumjela šta joj je tog zimskog jutra pokušao reći.
Neke dugove ne vraćamo čovjeku koji nam je pomogao. Vratimo ih prvom nepoznatom čovjeku kojem jednog dana zatreba isto ono što je nekada zatrebalo nama.