Drugaričin rođendan bio je jedno od onih okupljanja na koja sam skoro odustao da odem. Bio sam umoran od posla, napolju je bilo hladno, a društvo se već dogovorilo da će poslije kafića otići do parka i tamo nastaviti druženje. Ipak, nagovorili su me.
Bilo nas je desetak. Smijali smo se, pričali gluposti iz srednje škole i prisjećali se ljudi koje godinama nismo vidjeli. Među nama je bila i Milica, djevojka koju poznajem skoro cijeli život.
Nikada između nas nije bilo ničega. Bar sam ja tako mislio.
Pred kraj večeri otišli smo do malog parka nekoliko ulica dalje. Tamo je bila samo jedna velika klupa, a nas previše. Neko je sjedio na naslonu, neko stajao, a Milica je kroz smijeh rekla:
„Pomjeri se malo da i ja sjednem.“
„Gdje da se pomjerim? Vidiš da nema mjesta.“
Pogledala me nekoliko sekundi, nasmijala se i rekla:
„Onda ću ovako.“
Sjela mi je u krilo.
Svi su se nasmijali. Meni u početku nije bilo ništa čudno. Poznajemo se godinama i mislio sam da se samo zeza.
Ali onda se potpuno opustila i naslonila na mene.
Odjednom mi više nije bilo svejedno.
Pokušavao sam da mislim o bilo čemu drugom, ali tijelo me nije baš poslušalo. Bio sam siguran da je primijetila. Zapravo, nije postojala nikakva šansa da nije.
Očekivao sam da će odmah ustati.
Nije.
Samo se malo okrenula prema meni i tiho, toliko da niko drugi ne čuje, rekla:
„Opusti se.“
Mislio sam da propadnem u zemlju.
Poslije nekoliko minuta društvo je krenulo kući. Milica je ustala kao da se apsolutno ništa nije dogodilo.
Pozdravili smo se i svako je otišao svojim putem.
Sjutradan sam odlučio da joj ništa ne pišem. Bilo me je sramota i ubjeđivao sam sebe da je najbolje da zaboravimo cijelu situaciju.
Oko podneva stigla mi je njena poruka.
„Jesi li preživio sinoć? 😂“
Odgovorio sam:
„Jedva.“
Poslala je nekoliko smajlija, a onda napisala:
„Nemoj da ti bude neprijatno. Slatko mi je bilo koliko si se zbunio.“
Tu sam prvi put pomislio da možda nije sve bilo slučajno.
Narednih nekoliko dana počeli smo mnogo više da se dopisujemo. Razgovori su postajali sve duži, a ona je nekoliko puta vraćala priču na onu klupu.
Jedne večeri sam konačno pitao:
„Mogu nešto iskreno?“
„Može.“
„Zašto nisi ustala kad si shvatila šta se desilo?“
Dugo je pisalo da kuca poruku.
Onda je stiglo:
„Zato što sam baš htjela da vidim kako ćeš reagovati.“
Gledao sam u ekran.
„Čekaj… znači namjerno si sjela kod mene?“
„Naravno.“
„Zašto?“
Njen odgovor me potpuno iznenadio.
„Zato što mi se sviđaš već skoro dvije godine, budalo.“
Mislio sam da me zeza.
Milica i ja smo se poznavali još od osnovne škole. Bila je osoba kojoj sam pričao o drugim djevojkama, a ja sam slušao njene ljubavne probleme. Nikada mi nije palo na pamet da me gleda drugačije.
Pitao sam je zašto mi ništa nije rekla.
Odgovorila je da je nekoliko puta pokušavala, ali sam svaki njen znak shvatao kao šalu.
Onda je napisala:
„Sjećaš li se prošlog ljeta kad sam te zvala da idemo sami na more jedan dan?“
Sjećao sam se.
Ja sam tada pozvao još troje ljudi.
„E pa, nisam planirala da zoveš pola grada“, napisala je.
Počeo sam se smijati sam sebi.
Odjednom sam se prisjetio još deset situacija koje ranije nisam razumio.
Pozivi na kafu. Poruke kasno naveče. Njena ljubomora koju sam uvijek tumačio kao prijateljsko zadirkivanje.
Sve mi je postalo jasno.
Te večeri smo se dopisivali do skoro četiri ujutro.
Na kraju sam napisao:
„Dobro. Šta sad radimo?“
Odgovorila je:
„Sjutra u sedam dođi po mene. Ovog puta bez društva.“
Došao sam deset minuta ranije.
Kada je ušla u automobil, oboje smo nekoliko trenutaka ćutali. Bilo nam je smiješno koliko smo odjednom nervozni pored osobe koju poznajemo godinama.
Otišli smo na piće.
Prvi put nisam gledao Milicu kao drugaricu.
I prvi put sam shvatio koliko toga ranije nisam primjećivao.
Na kraju večeri, dok sam je vozio kući, zaustavila me ispred iste one klupe.
„Stani.“
„Šta je?“
Izašla je iz auta i rekla:
„Dođi.“
Sjela je na klupu.
Ja sam sjeo pored nje.
Pogledala me i nasmijala se.
„Nevjerovatno je da nam je trebalo toliko godina i jedna glupa klupa.“
Tada smo se prvi put poljubili.
Danas, tri godine kasnije, Milica i ja živimo zajedno.
A najluđi dio priče?
Prošlog mjeseca smo se vjerili.
Kada su nas prijatelji pitali gdje želimo napraviti fotografije za vjeridbu, Milica nije ni sekundu razmišljala.
Odvela ih je pravo u onaj park.
Na onu istu klupu.
I prije fotografisanja mi je kroz smijeh rekla:
„Pomjeri se malo, nema mjesta.“