Frizerka je mjesecima primjećivala da dječak dolazi pred salon i gleda kroz izlog — kada je konačno ušao, nije tražio šišanje
Jasna je vodila mali frizerski salon u prizemlju stambene zgrade.
Poslije dvadeset godina rada teško da joj je nešto moglo promaknuti.
Znala je ko kasni na termin.
Ko će promijeniti mišljenje čim sjedne u stolicu.
Ko kaže „samo malo skratite“, a onda se žali zbog svakog centimetra.
Zato je brzo primijetila dječaka koji se počeo pojavljivati pred njenim izlogom.
Imao je možda trinaest godina.
Došao bi poslije škole.
Stao nekoliko metara od vrata.
Gledao unutra minut-dva.
I otišao.
Prvi put Jasna nije obraćala pažnju.
Ali dječak se vratio.
Pa opet.
Skoro tri mjeseca pojavljivao se nekoliko puta sedmično.
Nikada nije ulazio.
Jednog kišnog četvrtka konačno je otvorio vrata.
Jasna se nasmiješila.
„Šišanje?“
Dječak je odmahnuo glavom.
„Ne.“
Iz ranca je izvadio malu fotografiju.
„Možete li moju mamu ovako ošišati?“
—
Na fotografiji je bila mlada žena sa kratkom smeđom kosom.
„Naravno“, rekla je Jasna. „Neka dođe.“
Dječak je spustio pogled.
„Ne može.“
„Zašto?“
„U bolnici je.“
Zvao se Viktor.
Njegova majka Milena liječila se od raka.
Poslije nekoliko ciklusa terapije kosa joj je počela opadati.
U početku je pokušavala sakriti.
Nosila je marame.
Izbjegavala ogledalo.
A onda je jednog jutra rekla sinu:
„Kad izađem iz bolnice, prvo idem frizeru.“
Viktor je pitao kako želi da izgleda.
Majka mu je pokazala staru fotografiju.
„Ovako sam izgledala kad sam imala dvadeset pet.“
Viktor je fotografiju stavio u ranac.
—
„Kada izlazi?“, pitala je Jasna.
„Ne znam.“
„Onda dođite kada izađe.“
Dječak nije odlazio.
„Mogu li vas nešto drugo pitati?“
„Naravno.“
„Koliko košta?“
Jasna mu je rekla.
Viktor je otvorio šaku.
U njoj je imao nekoliko kovanica.
Nije bilo ni približno dovoljno.
„Skupljam.“
Jasna je tada shvatila zašto mjesecima stoji ispred izloga.
Gledao je cjenovnik zalijepljen na staklu.
—
„Ne moraš skupljati“, rekla je.
„Moram.“
„Zašto?“
„Hoću ja da platim.“
„Može biti poklon salona.“
Viktor je odmahnuo glavom.
„Onda nije moj poklon.“
Jasna ga je pogledala nekoliko sekundi.
„Dobro.“
Uzela je papir i napisala iznos od pet maraka.
„Imamo posebnu cijenu.“
Dječak je pogledao papir.
„Na izlogu piše više.“
„To je za odrasle.“
„Mama je odrasla.“
Jasna se nasmijala.
„Ovo je cijena za sinove koji dovode mame.“
Viktor nije izgledao uvjeren.
Ali je papir spremio u ranac.
—
Prošle su tri sedmice.
Dječak se nije pojavio.
Onda mjesec.
Jasna je počela strahovati da zna razlog.
Jednog ponedjeljka vrata salona su se otvorila.
Viktor je ušao.
Sam.
Jasna nije odmah ništa pitala.
Dječak je prišao pultu.
„Mama sutra izlazi.“
Jasna je odahnula.
„Onda je dovedi.“
„Ne može dugo hodati.“
„Gdje živi?“
„Blizu.“
„Onda ću ja doći.“
—
Sljedećeg popodneva Jasna je spakovala makaze, mašinicu i nekoliko stvari u torbu.
Milena ih je dočekala u stanu.
Bila je mnogo mršavija nego na fotografiji.
Kosa joj je bila rijetka i neujednačena.
Viktor je fotografiju stavio na sto.
„Ovako.“
Milena se nasmijala.
„Sine, od ovoga nema dovoljno materijala.“
Jasna je pregledala kosu.
„Ne možemo napraviti isto.“
Viktor se razočarao.
„Ali možemo napraviti nešto dobro.“
—
Jasna joj je skratila kosu gotovo sasvim.
Napravila urednu kratku frizuru.
Kada je završila, Milena se dugo gledala u ogledalo.
Viktor je stajao iza nje.
„Nije kao na slici“, rekao je.
Majka je dotakla kosu.
„Bolje je.“
„Stvarno?“
„Stvarno.“
Viktor je iz džepa izvadio pet maraka.
Pružio ih je Jasni.
Ona ih je uzela.
Nije željela pokvariti njegov poklon.
—
Prije odlaska, krišom je stavila novčanicu ispod fotografije.
Milena ju je primijetila.
Uzela ju je i vratila Jasni.
„Nemojte.“
„Ali…“
„Pustite ga da vam plati.“
Jasna je pogledala Viktora koji je u drugoj sobi spremao njene stvari.
Milena je tiho rekla:
„Tri sedmice nije kupovao užinu da bi skupio.“
Jasna je progutala knedlu.
Novac je stavila u džep.
—
Milena se narednih mjeseci vraćala na terapije.
Kada bi joj bilo bolje, svratila bi u salon.
Ponekad samo da popije kafu.
Kosa je polako počela rasti.
Viktor više nije stajao ispred izloga.
Sada bi samo otvorio vrata.
„Ima li mama termin?“
„Za nju uvijek.“
—
Dvije godine kasnije Milena je došla sa kosom gotovo do ramena.
„Sad možete onu sa fotografije.“
Jasna se nasmijala.
„Sad mogu.“
Viktor je sjedio u uglu i gledao.
Više nije bio mali dječak.
Kada je Jasna završila, Milena se okrenula prema sinu.
„I?“
Viktor je izvadio staru fotografiju koju je još čuvao.
Pogledao fotografiju.
Pa majku.
„Sad si bolja.“
—
Na izlazu je prišao Jasni.
Iz džepa je izvadio pet maraka.
„Opet posebna cijena?“
Jasna se nasmijala.
„Ta ponuda je istekla prije dvije godine.“
Viktor je pružio pun iznos.
„Ovaj put imam.“
Platila je njegova majka prije nego što je stigao reagovati.
„Prvi put je bio tvoj poklon“, rekla mu je. „Ovaj put je moj.“
—
Nekoliko godina kasnije Jasna je renovirala salon.
Skinula je stari cjenovnik sa izloga.
Iza njega pronašla je mali komad papira koji je nekada napisala Viktoru.
POSEBNA CIJENA — 5 KM
Nije ga bacila.
Stavila ga je u ladicu.
Ne zato što je pet maraka nešto značilo.
Nego zato što je tog dana naučila da pomoć nije uvijek u tome da nekome nešto pokloniš.
Ponekad čovjeku moraš dozvoliti da plati svojih pet maraka.
Da osjeti da je on učinio nešto važno.
Jer Viktor nije mjesecima skupljao novac za frizuru. Skupljao je za trenutak u kojem će moći pogledati majku i znati da joj je, usred svega što nije mogao popraviti, barem jednom on vratio osmijeh.