„Gospodine, možete li doći u naš hotel? U sefu vaše sobe pronašli smo zlatni prsten i 8.400 eura.“
Zurio sam u telefon.
„Mislim da ste pogriješili.“
„Jeste li vi Aleksandar Ilić?“
„Jesam.“
„Boravili ste kod nas prošlog vikenda, soba 306?“
„Jesam.“
„Onda nije greška. Na koverti piše vaše ime.“
Problem je bio samo jedan.
Nikada nisam koristio sef.
U hotelu sam proveo dvije noći zbog poslovnog seminara. Kofer sam držao pored kreveta, a dokumente u torbi.
„Možda je ostalo od prethodnog gosta.“
„Sef je očišćen prije vašeg dolaska.“
„A poslije mene?“
„Sobarica ga je otvorila kada je spremala sobu.“
„Zašto me zovete tek sada?“
„Zato što smo prvo pozvali policiju.“
To mi se još manje svidjelo.
Sat kasnije bio sam u hotelu.
U kancelariji su me čekali direktor i policajac.
Na stolu providna vrećica.
Unutra novac.
Pored njega mali zlatni prsten.
I bijela koverta.
Na njoj:
ALEKSANDAR ILIĆ – LIČNO
„Prepoznajete li rukopis?“
„Ne.“
Policajac je otvorio kovertu.
Unutra samo jedna rečenica:
„Aleksandre, ovo je posljednje što ti dugujem.“
„Ko vam duguje 8.400 eura?“
„Da znam, vjerovatno ne bih sjedio ovdje.“
Pregledali su hotelske kamere.
U subotu u 14:26, dok sam bio na seminaru, muškarac u radnom kombinezonu ušao je u moju sobu.
Imao je karticu.
Nije provalio.
Direktor hotela je problijedio.
„Ko je ovo?“
Radnik održavanja ga nije prepoznao.
Ali kamera u liftu snimila mu je lice.
Muškarac je imao oko šezdeset godina.
Nikada ga nisam vidio.
„Kako je dobio karticu?“
To još nisu znali.
Onda je policajac uvećao kadar.
Na lijevoj ruci čovjeku je nedostajao mali prst.
Odjednom sam se sjetio nečega.
„Čekajte.“
Kada sam bio dijete, moj otac je imao prijatelja kojeg su svi zvali Četiri.
Nikada nisam znao pravo ime.
Radio je kao stolar.
Nedostajao mu je mali prst nakon nesreće na poslu.
„Je li živ?“
„Nemam pojma. Nisam ga vidio najmanje dvadeset pet godina.“
Nazvao sam majku.
„Mama, kako se prezivao onaj tatin prijatelj Četiri?“
Nastala je tišina.
„Zašto pitaš?“
„Samo mi reci.“
„Vlado Marić.“
Policija je pronašla podatke.
Vladimir Marić.
Šezdeset dvije godine.
Adresa u drugom gradu.
Ali stan je bio prazan.
Komšija je rekao da je Vlado otišao prije nekoliko dana.
„Kuda?“
„Ne znam. Došao je neki čovjek po njega.“
Prsten iz sefa odnesen je na provjeru.
Na unutrašnjoj strani bila su ugravirana dva slova:
M + D
Moja majka je Marija.
Otac se zvao Dragan.
Poslao sam joj fotografiju.
Nazvala me poslije deset sekundi.
„Odakle ti to?“
„Znaš prsten?“
„To je burma tvog oca.“
„Tata nikada nije nosio burmu.“
„Nakon što ju je izgubio.“
Otac je prije skoro trideset godina izgubio burmu na pecanju.
Barem je tako rekao majci.
Kupili su drugu.
„Ovo je originalna?“
„Jeste. Prepoznajem ogrebotinu pored slova D.“
Sada sam znao da je Vlado nekako povezan.
Ali ne i sa 8.400 eura.
Majka je ponovo zaćutala kada sam spomenuo novac.
„Mama, šta mi ne govoriš?“
„Ne znam ništa o 8.400 eura.“
„Ali nešto znaš.“
„Pitaj Vladu.“
„Ne mogu ga pronaći.“
Tek tada mi je rekla priču koju nikada nisam čuo.
Otac i Vlado su devedesetih zajedno imali malu stolarsku radionicu.
Pravili su kuhinje, vrata i prozore.
Posao je išao dobro.
Onda su dobili najveću narudžbu do tada.
Hotel na planini.
Vrijednost posla bila je ogromna za njih dvojicu.
Kupili su materijal na kredit.
Radili mjesecima.
A vlasnik hotela im nikada nije platio posljednju ratu.
Radionica je propala.
Otac je ostao dužan dobavljačima.
Vlado je otišao u inostranstvo.
„Koliko je bila posljednja rata?“
„Ne sjećam se.“
Policija je pronašla staru dokumentaciju.
Iznos:
16.800 njemačkih maraka.
Polovina:
8.400.
Broj iz sefa.
„Ali ovo su euri.“
„Neko je očigledno odlučio da ne komplikuje kurs“, rekao je policajac.
Počeli smo tražiti Vladu ozbiljnije.
Pronašli smo njegovu kćerku.
Živjela je u Sloveniji.
Kada sam rekao ko sam, odgovorila je:
„Tata vas je tražio skoro godinu dana.“
„Zašto me onda nije nazvao?“
„Jer se stidio.“
„Čega?“
„On će vam objasniti.“
Vlado je bio u bolnici.
Nije bio u životnoj opasnosti, ali čekala ga je operacija.
Otišao sam.
Čim me ugledao, podigao je lijevu ruku.
„Prepoznao si me po prstu?“
„Po nedostatku prsta.“
Nasmijao se.
„Tvoj otac bi isto rekao.“
Stavio sam fotografiju novca pred njega.
„Šta je ovo?“
„Tvoje.“
„Nije.“
„Jeste.“
„Zašto?“
Vlado je duboko udahnuo.
Priča koju mi je majka ispričala nije bila potpuna.
Kada radionica nije dobila posljednju uplatu, moj otac i Vlado su ostali sa ogromnim dugom.
Dogovorili su se da ga podijele.
Ali Vlado je tada dobio priliku za posao u Austriji.
Otišao je.
„Pobjegao sam“, rekao je.
„Od čega?“
„Od dugova. Od problema. Od tvog oca.“
Otac je ostao i godinama sam vraćao dugove radionice.
Nikada kod kuće nije pričao o tome.
„A 8.400?“
„To je bila moja polovina.“
Vlado je tokom godina skupio novac.
Htio ga je vratiti ocu.
Ali kada se konačno vratio, saznao je da je otac umro.
„Zašto onda meni?“
„Jer nisam mogao vratiti njemu.“
„A prsten?“
Vlado se nasmijao.
Na posljednjem zajedničkom pecanju otac je skinuo burmu da očisti ribu.
Prsten mu je upao između dasaka starog čamca.
Tražili su ga sat vremena.
Nisu ga pronašli.
Godinama kasnije Vlado je kupio taj stari čamac od čovjeka koji ga je namjeravao baciti.
Dok ga je rastavljao, pronašao je burmu zaglavljenu između dvije daske.
„Zašto je nisi odmah vratio?“
„Tad više nisam razgovarao sa Draganom.“
„Pa si je čuvao trideset godina?“
„Da.“
„I odlučio si sve ostaviti u hotelskom sefu?“
Tu se nasmijao.
„Nisam znao kako da ti priđem.“
„Normalni ljudi nazovu.“
„Nikad nisam tvrdio da sam normalan.“
Ali nešto još nije imalo smisla.
„Kako si ušao u moju sobu?“
Vlado se nasmijao još jače.
Njegov rođak radio je u firmi koja održava hotelske klima-uređaje.
Vlado je saznao za seminar i da ću biti tamo.
Posudio je uniformu.
Karticu mu je greškom izdao novi recepcioner misleći da je dio ekipe održavanja.
„Mogao si završiti u zatvoru.“
„Znam.“
„Zbog vraćanja novca.“
„Kad tako kažeš, zvuči glupo.“
„Jer jeste glupo.“
Novac nisam htio uzeti.
Vlado je insistirao.
„To nije poklon. To je dug.“
„Moj otac ti nikada nije tražio taj novac.“
„Znam.“
„Kako znaš?“
Vlado je izvadio novčanik.
Iz njega presavijen papir.
Pismo mog oca.
Poslano u Austriju prije 21 godinu.
Na njemu je pisalo:
„Vlado, ne vraćaj se zbog para. Ako se vraćaš, vrati se da popijemo kafu.“
Vlado nikada nije odgovorio.
„Zašto?“
„Mislio sam da imam vremena.“
To je bila jedina rečenica nakon koje se više nije smijao.
Uzeo sam burmu.
Novac nisam.
Dogovorili smo se da polovinu da svojoj kćerki, a polovinu uplatimo jednoj zanatskoj školi za kupovinu alata učenicima koji nemaju novca.
Sedmicu kasnije odnio sam burmu majci.
Držala ju je na dlanu nekoliko minuta.
„Znači stvarno ju je izgubio na pecanju.“
„Izgleda.“
Počela se smijati.
„Trideset godina sam mislila da ju je prodao.“
„Zašto bi tata prodao burmu?“
„Jer se vratio sa pecanja sa novim štapom.“
Nisam mogao vjerovati.
Nazvao sam Vladu.
„Moram te nešto pitati.“
„Reci.“
„Je li moj otac istog dana kada je izgubio burmu kupio novi štap za pecanje?“
Vlado je počeo da se smije toliko da nekoliko sekundi nije mogao govoriti.
„Jeste.“
„Odakle mu novac?“
„Prodao je motor od starog čamca.“
Prenio sam majci.
Odmahnula je glavom.
„Znači trideset godina sam čovjeka pogrešno optuživala.“
„Nikada mu nisi rekla.“
„Jesam.“
„Šta?!“
„Svake godine.“
Mjesec dana kasnije Vlado je izašao iz bolnice.
Došao je kod nas na ručak.
Majka je stavila očevu staru burmu na lančić oko vrata.
Poslije ručka Vlado je dugo gledao praznu stolicu na kojoj je moj otac nekada sjedio.
Onda je rekao:
„Znaš šta je najgore?“
„Šta?“
„Dragan mi je prije 21 godinu napisao da se vratim na kafu.“
Klimnuo sam.
„A ja sam čekao da prvo skupim novac.“
Pogledao je prema meni.
„Skupio sam ga.“
Zastao je.
„Samo sam zakasnio na kafu.“