„Gospodine, možete li objasniti zašto ste jutros u 6:12 ušli u moju prodavnicu?“
Žena je spustila telefon na pult i pustila snimak sigurnosne kamere.
Na ekranu sam bio ja.
Ista jakna.
Iste farmerke.
Čak i moje crvene patike.
Problem je bio samo jedan.
U 6:12 sam spavao kod kuće.
„Ovo nisam ja.“
Vlasnica prodavnice me pogledala kao da sam je upravo uvrijedio.
„Čovjek na snimku izgleda identično kao vi.“
„Vidim.“
„I juče ste bili ovdje.“
„Jesam. Kupio sam slušalice.“
„Zato sam vas prepoznala.“
Sve je počelo prethodnog popodneva.
Ušao sam u malu prodavnicu elektronike jer su mi stare slušalice prestale raditi. Prodavačica mi je pokazala nekoliko modela, izabrao sam jedne od 85 KM, platio karticom i otišao.
Ništa neobično.
Sljedećeg jutra telefon me probudio oko osam.
Nepoznat broj.
„Ovdje vlasnica prodavnice u kojoj ste juče kupovali.“
„Da?“
„Morate doći.“
„Zašto?“
„Nestala su četiri telefona.“
Nasmijao sam se jer sam mislio da je pogriješila broj.
Nije.
Kada sam stigao, pokazala mi je snimak.
U 6:12 muškarac prilazi bočnim vratima prodavnice.
Nema provaljivanja.
Ukucava šifru.
Ulazi.
Dvije minute kasnije izlazi sa kesom.
Na snimku mu se lice jasno vidi.
Moje lice.
„Koliko vrijede telefoni?“
„Skoro 5.000 KM.“
„I vi mislite da sam ih ukrao?“
„Pozvala sam policiju.“
„Odlično.“
Policajci su stigli desetak minuta kasnije.
Uzeo sam telefon i pokazao im fotografiju koju mi je djevojka poslala u 6:05 tog jutra.
Ležao sam u krevetu.
„To ne dokazuje mnogo“, rekao je policajac.
„Imam kameru na ulazu zgrade.“
Nazvao sam komšiju koji ima pristup snimcima.
Od ponoći do sedam ujutro nisam izlazio iz zgrade.
Sada smo imali mnogo čudniji problem.
Ako čovjek na snimku nisam ja, ko je?
Policajac je ponovo pustio video.
Zaustavio ga je baš kada muškarac izlazi.
„Patike.“
Pogledao sam svoje.
Isti model.
„Jakna.“
Ista.
„Sat.“
Pogledao sam lijevu ruku.
Isti crni sat.
Vlasnica je rekla:
„Neko vas je kopirao.“
Tada sam se sjetio jučerašnje kupovine.
Dok sam birao slušalice, u prodavnici je bio još jedan muškarac.
Stajao je nekoliko metara iza mene.
U jednom trenutku mi je rekao:
„Dobre patike. Gdje ste ih uzeli?“
Razgovarali smo možda minut.
Nisam mu vidio lice kako treba jer je nosio kačket.
„Imate li snimak od juče?“
Imali su.
Pronašli smo ga.
Muškarac je stajao iza mene skoro 18 minuta.
Kada sam skinuo jaknu da probam slušalice, fotografisao me telefonom.
„Zašto bi neko pravio kostim mene da ukrade telefone?“
Policajac je pokazao prema vratima.
„Bolje pitanje je: kako je znao šifru?“
Šifru su znala samo četiri radnika.
Pregledali su jučerašnji snimak još jednom.
Tada smo vidjeli detalj.
Dok je prodavačica meni pakovala slušalice, jedan radnik je otvorio bočna vrata.
Ukucao je četiri broja.
Muškarac iza mene držao je telefon tako da kamera gleda pravo prema tastaturi.
Snimio je šifru.
Ali još uvijek nije bilo jasno zašto je izabrao baš mene.
Onda je vlasnica pronašla račun od mojih slušalica.
Na njemu je bilo moje ime jer sam tražio račun za firmu.
Muškarac je, nakon što sam izašao, prišao kanti pored pulta.
Na snimku se vidjelo kako iz nje uzima zgužvanu kopiju računa koju je prodavačica greškom bacila.
Sada je imao moje ime.
Fotografiju.
Odjeću.
I šifru.
Plan je bio da policija prvo dođe meni.
I uspio bi, da nisam imao kameru na ulazu zgrade.
„Ali odakle mu ista odjeća?“
Policajac se nasmijao.
„Nemate baš rijetku jaknu.“
Bio je u pravu.
Sve što sam nosio moglo se kupiti u dva velika tržna centra.
Najčudniji dio tek je slijedio.
Na snimku sa parkinga vidio se automobil kojim je lopov pobjegao.
Tablice su bile čitljive.
Policija ih je provjerila.
Auto je bio registrovan na čovjeka koji živi manje od kilometra od mene.
Kada su otišli na adresu, automobil je bio tamo.
Ali vlasnik nije imao nikakve veze s krađom.
„Auto mi je cijelu noć bio ovdje.“
Pokazao je kameru sa svoje kuće.
I zaista jeste.
Lopov je kopirao i njegove tablice.
Policajac mi je kasnije rekao:
„Ovaj čovjek ne krade samo stvari. Krade tuđe identitete na nekoliko sati.“
Tri dana kasnije pronašli su ga.
Napravio je grešku.
Jedan od ukradenih telefona uključio je prije nego što ga je prodao.
Lokacija ih je odvela do stana.
Unutra su pronašli telefone, nekoliko kompleta odjeće, lažne tablice i fotografije najmanje devet različitih ljudi.
Moja fotografija bila je među njima.
Kada sam davao izjavu, policajac mi je pokazao providnu kesu sa mojom „kopijom“.
Crvena obuća.
Crna jakna.
Sat.
„Hoćete patike nazad?“, našalio se.
„Ne.“
„Nove su.“
„Neću.“
Mjesec dana kasnije ponovo sam ušao u istu prodavnicu.
Vlasnica me ugledala i nasmijala se.
„Opet slušalice?“
„Punjač.“
„Imate li ličnu kartu?“
„Za punjač?“
„Kod vas nikad ne znam.“
Platio sam i krenuo prema vratima.
Onda sam se okrenuo.
„Promijenili ste šifru?“
„Jesmo.“
„Koja je sad?“
Pogledala me nekoliko sekundi.
„Dobar pokušaj.“
I prvi put mi je bilo drago što mi neko ne vjeruje ni riječ.