„Gospodine, vaša fotografija već tri mjeseca stoji na zidu našeg restorana. Ispod nje piše: OVOM ČOVJEKU NE NAPLAĆUJTE RUČAK.“
Konobarica me zaustavila čim sam sjeo.
Prvi put sam bio u tom restoranu.
„Mislim da ste me zamijenili s nekim.“
„Nismo.“
Odvela me do zida iza šanka.
Tamo moja fotografija.
Ne baš dobra, ali definitivno ja.
Ispod nje velikim slovima:
NE NAPLAĆIVATI.
„Ko je ovo stavio?“
„Gazda.“
„Zašto?“
„Rekao je da ste mu učinili ogromnu uslugu.“
Nisam poznavao gazdu.
Pozvali su ga.
Nakon deset minuta stigao je čovjek od pedesetak godina.
Pogledao me.
„Vi ste Aleksandar?“
„Jesam.“
Prišao je i pružio mi ruku.
„Konačno.“
„Jesmo li se mi ikada upoznali?“
„Nismo.“
„Zašto onda besplatno jedem kod vas?“
Nasmijao se.
„Zbog 17 sekundi.“
„Kakvih 17 sekundi?“
Izvadio je telefon i pustio snimak.
Na videu sam ja.
Stojim na raskrsnici.
Iza mene njegov dostavni kombi.
Odjednom mašem vozaču da stane.
Snimak se prekida.
Sjetio sam se tog dana.
Vozio sam bicikl i primijetio da su se zadnja vrata kombija otvorila.
Iz njih je počela kliziti velika plastična kutija.
Viknuo sam vozaču i natjerao ga da stane.
„To je bilo prije skoro godinu dana.“
„Jeste.“
„I zbog toga mi ne naplaćujete hranu?“
Gazda je klimnuo.
„Znate li šta je bilo u kutiji?“
„Nemam pojma.“
„Vjenčana torta.“
Počeo sam se smijati.
Ispostavilo se da je restoran tog dana pripremao svadbu za 180 ljudi.
Torta je imala četiri sprata i koštala skoro 1.400 KM.
Kutija koju sam vidio bila je posebno napravljena za transport.
Da je ispala, svadba bi ostala bez torte.
„Vozač nije znao kako se zovete“, rekao je gazda. „Ali imao je snimak sa kamere.“
„I kako ste onda pronašli mene?“
„Nismo.“
Tu sam se zbunio.
„Kako vam onda moja fotografija stoji na zidu?“
Gazda se nasmijao.
„To je najbolji dio.“
Prije tri mjeseca jedan njegov konobar ugledao me u supermarketu.
Prepoznao me sa snimka.
Pratio me do kase.
Na kasi je radnica izgovorila moje ime jer sam koristio karticu lojalnosti.
Konobar je zapamtio ime, pronašao moj javni profil i pokazao gazdi fotografiju.
„To je pomalo jezivo.“
„Kad tako kažete, jeste.“
„A zašto me niste jednostavno kontaktirali?“
„Poslali smo poruku.“
Izvadio sam telefon.
Nikada ništa nisam dobio.
Pokazao mi je profil kojem su pisali.
Isto ime.
Ista profilna fotografija.
Ali nije moj profil.
Neko je koristio moju fotografiju.
„Čekajte… kome ste onda tri mjeseca davali besplatne ručkove?“
Gazda je prestao da se smije.
Konobarica iza njega takođe.
„Kako mislite?“
„Ja ovdje nikada nisam jeo.“
Gazda je pogledao prema kuhinji.
„Amire!“
Izašao je konobar.
„Onaj čovjek sa fotografije… koliko puta je dolazio?“
„Možda dvadeset.“
„I niste mu naplatili?“
„Rekli ste da ne naplaćujemo.“
Sada smo imali potpuno novi problem.
Neko je vidio poruku restorana poslanu lažnom profilu i shvatio da može besplatno jesti predstavljajući se kao ja.
„Ali valjda je morao ličiti na mene?“
Amir je odmahnuo glavom.
„Iskreno? Ne baš.“
„Pa kako ste mislili da sam to ja?“
„Nosio je kačket.“
„KAKVE TO VEZE IMA?“
„Na fotografiji imate kačket.“
Gazda je sjeo.
„Koliko je pojeo?“
Provjerili su račune.
Ukupno 486 KM.
Čovjek je skoro svake sedmice dolazio, naručivao ručak, ponekad i desert, mahnuo konobarima i otišao.
Gazda je odlučio da ništa ne mijenja.
Moja fotografija je ostala na zidu.
Samo smo čekali.
Tri dana kasnije telefon zvoni.
„Aleksandre, dođite.“
„Došao je?“
„Došao.“
Stigao sam za deset minuta.
Za stolom sjedi muškarac sa kačketom.
Ispred njega ćevapi i salata.
Pogledao mene.
Pogledao fotografiju na zidu.
Onda ponovo mene.
„Aha.“
To je bilo sve što je rekao.
Zvao se Damjan.
Pronašao je lažni profil sasvim slučajno jer je čovjek koji ga je napravio koristio moju fotografiju za prodaju polovnih telefona.
U porukama je vidio i poruku restorana:
„Kod nas uvijek imate besplatan ručak.“
Damjan je odlučio provjeriti da li to stvarno funkcioniše.
Funkcionisalo je.
„Dvadeset puta?!“
Slegnuo je ramenima.
„Hrana je dobra.“
Gazda nije zvao policiju.
Dogovorili su se da Damjan plati račune.
Nije imao 486 KM.
Zato je narednih nekoliko vikenda pomagao restoranu oko dostave i pranja suđa.
Mislio sam da će gazda nakon svega skinuti moju fotografiju.
Nije.
Samo je promijenio natpis.
Mjesec kasnije ponovo sam došao.
Ispod fotografije sada je pisalo:
OVOM ČOVJEKU NE NAPLAĆUJTE RUČAK.
ALI PRVO TRAŽITE LIČNU KARTU.
Pogledao sam gazdu.
„Ozbiljno?“
„Moramo biti sigurni.“
„A šta ako opet dođe Damjan?“
Gazda je pokazao prema kuhinji.
Damjan je unutra prao tanjire.
Podigao je ruku i viknuo:
„Meni slobodno naplatite. Ja sam svoje besplatne ručkove već pojeo unaprijed.“