„Gospodine, već četiri dana dolazite kod nas na ručak, pojedete sve i svaki put kažete da će platiti firma. Koja firma?“
Konobarica me zaustavila čim sam ušao u restoran.
„Ja ovdje nisam bio mjesecima.“
Prekrstila je ruke.
„Juče ste pojeli ćevape i dvije baklave.“
„Juče sam bio 200 kilometara odavde.“
Pozvala je vlasnika.
Čovjek me pogledao i odmah rekao:
„To je on.“
„Imate kamere?“
Pet minuta kasnije gledali smo snimak.
Za stolom je sjedio muškarac mojih godina.
Slična kosa.
Slična brada.
Ali definitivno nisam bio ja.
Problem je bio što je svaki put govorio:
„Upišite na račun firme Maksim Trade.“
To je bila moja firma.
„Kako zna ime moje firme?“
Vlasnik je slegnuo ramenima.
Račun je već bio 214 KM.
Platio sam ga, više iz nervoze nego zato što sam morao.
„Ako ponovo dođe, nazovite me.“
Došao je već sutradan.
Telefon mi je zazvonio oko jedan.
„Tu je.“
„Nemojte mu ništa govoriti.“
Stigao sam za deset minuta.
Čovjek je mirno sjedio i jeo supu.
Sjeo sam preko puta njega.
Podigao je pogled.
„Izvolite?“
„Dobar tek.“
„Hvala.“
„Ja sam Maksim Trade.“
Kašika mu je ostala u vazduhu.
„Molim?“
„Firma koja vam već pet dana plaća ručak.“
Nije pobjegao.
Nije se ni pravdao.
Samo je izvadio novčanik i spustio 100 KM na sto.
„Ostatak ću donijeti sutra.“
„Prvo mi recite ko ste.“
Zvao se Saša.
Radio je kao moler.
„Zašto koristiš ime moje firme?“
„Nisam znao da stvarno postoji.“
„Kako nisi?“
Pokazao mi je fotografiju.
Na njoj kombi.
Moj stari službeni kombi.
Prodao sam ga prije skoro godinu dana.
Na vratima je još uvijek bio blijedi trag naljepnice:
MAKSIM TRADE
Saša ga je kupio od čovjeka kojem sam ga prodao.
„Konobar me prvi dan pitao iz koje sam firme. Pogledao sam kombi i rekao prvo što sam vidio.“
„A onda si odlučio da firma plaća?“
„Nisam.“
Tu je priča postala zanimljivija.
Prvog dana Saša je normalno platio.
Drugog dana, kada je izvadio novčanik, konobar mu je rekao:
„Ne morate, šef je rekao da ide na račun firme.“
Saša je mislio da restoran ima neki dogovor sa prethodnim vlasnikom kombija.
Trećeg dana ponovo isto.
„I nijednom ti nije palo na pamet da pitaš?“
„Iskreno? Kad ti neko tri dana daje besplatan ručak, ne postavljaš mnogo pitanja.“
Pozvali smo konobara.
„Ko vam je rekao da Maksim Trade ima otvoren račun?“
„Gazda.“
Gazda je odmahnuo glavom.
„Nisam.“
„Jeste.“
„Kad?“
Konobar je izvadio poruku.
Stigla mu je prije pet dana:
„Od danas radnici Maksim Trade jedu na naš račun. Samo zapisuj iznose.“
Pošiljalac je bio vlasnik restorana.
Barem je tako pisalo.
Vlasnik je pogledao broj.
„Ovo nije moj broj.“
Neko je na WhatsAppu stavio njegovu fotografiju i ime.
Sada smo imali mnogo čudniji problem.
Neko je namjerno želio da nepoznati čovjek jede na račun moje firme.
„Ko uopšte zna da si kupio taj kombi?“ pitao sam Sašu.
„Pola grada. Objavio sam ga na internetu.“
Otvorili smo oglas.
Ispod fotografije kombija stajao je komentar:
„Dobar auto. Samo nemoj da ti Maksim naplati ručkove.“
Profil: Nenad V.
Poznavao sam Nenada.
Radio je kod mene skoro četiri godine.
Otišao je prije šest mjeseci nakon svađe oko plate.
Nazvao sam ga.
Javio se smijući se.
„Koliko je pojeo?“
„Ti si ovo napravio?“
„Jesam.“
„Zašto?“
„Zato što si mi ostao dužan ručak.“
Mislio sam da se šali.
Onda sam se sjetio.
Prije dvije godine poslao sam Nenada i još petoricu radnika na teren.
Obećao sam da firma plaća ručak.
Zaboravio sam ostaviti novac.
Oni su platili sami.
Ukupno 186 KM.
Nikada mi nisu tražili da vratim.
„I zbog 186 maraka si napravio sve ovo?“
„Ne zbog para.“
„Nego?“
„Jer si tada rekao: ‘Podsjetite me sutra.’ Podsjećali smo te sedam puta.“
Otvorio sam stare poruke.
Bio je u pravu.
Sedam poruka.
Na dvije sam čak odgovorio:
„Sredićemo.“
Nikada nisam sredio.
„Mogao si me nazvati.“
„Jesam. Sedam puta prije dvije godine.“
Nisam imao šta reći.
Saša nas je gledao i smijao se.
„Znači ja sam pet dana jeo zbog vašeg starog računa?“
„Izgleda.“
Nenadu sam istog dana uplatio 186 KM.
Dodao sam još toliko i rekao mu da podijeli sa ostalim bivšim radnicima.
Restoran mi je vratio 214 KM koje sam platio za Sašine ručkove.
„Greška je naša“, rekao je vlasnik.
Saša je insistirao da ipak plati svoje obroke.
Na kraju smo se dogovorili drugačije.
Pošto je bio moler, trebao mi je neko da okreči novu kancelariju.
Dao sam posao njemu.
Dva mjeseca kasnije završio je radove.
Donio mi račun.
Na dnu je pisalo:
UKUPNO: 2.400 KM
Ispod toga:
RUČKOVI: –214 KM
ZA UPLATU: 2.186 KM
Počeo sam se smijati.
„Rekao sam da je restoran to već riješio.“
„Znam.“
„Zašto si onda skinuo 214?“
„Ne volim dugove.“
Platio sam mu svih 2.400.
Sutradan mi je poslao poruku:
„Uplatili ste 214 KM previše.“
Odgovorio sam:
„Upiši na račun firme.“
Nakon minut stigla je poruka:
„Koje firme?“
Napisao sam:
„Maksim Trade.“
Odgovorio je samo:
„Tu firmu više nikad ne spominji dok jedem.“