„Gospodine, zašto ste ostavili 3.500 KM u ormariću broj 27?“
Radnik teretane stajao je ispred mene sa providnom kesom punom novca.
Pogledao sam kesu.
Pa njega.
„Nisam.“
„Ključ ormarića je kod vas.“
Podigao sam mali plastični ključ koji sam dobio na recepciji.
Na njemu je pisalo 27.
„Otvorio sam ormarić prije deset minuta. Bio je prazan.“
„Sad nije.“
Mislio sam da me neko zeza.
U tu teretanu sam dolazio skoro dvije godine. Tog popodneva sam ostavio jaknu i torbu u ormariću, odradio trening i vratio se da se presvučem.
Čim sam otvorio vrata, radnik me zaustavio.
„Nemojte ništa dirati.“
Na donjoj polici nalazila se crna sportska torba.
Nije bila moja.
Otvorili smo je pred kamerom u hodniku.
Unutra su bile samo novčanice.
Prebrojali su ih.
3.500 KM.
„Zovite policiju“, rekao sam.
Radnik me pogledao iznenađeno.
„Odmah?“
„Ako novac nije moj, ne želim ga ni pet minuta pored sebe.“
Policija je stigla dvadesetak minuta kasnije.
Prvo pitanje:
„Ko je još mogao otvoriti ormarić?“
Radnik je objasnio da svaki ormarić ima dva ključa.
Jedan dobije korisnik.
Drugi, rezervni, stoji na recepciji.
„Ko je danas imao rezervni ključ broj 27?“
Recepcionerka je pogledala tablu.
Mjesto je bilo prazno.
„Nema ga.“
„Kako nema?“
„Trebalo bi da bude ovdje.“
Pregledali su kamere.
Na snimku se vidjelo kako ulazim u svlačionicu u 17:08.
U 17:14 izlazim i odlazim prema sali.
Pet minuta kasnije u svlačionicu ulazi muškarac u sivom duksu.
I izlazi nakon manje od minute.
„Poznajete ga?“, pitao je policajac.
„Ne.“
Radnik teretane je odmah rekao:
„Ja ga znam. Dolazi povremeno.“
Pronašli su njegovo ime u evidenciji.
Zvao se Danijel.
Ali toga dana nije evidentiran na ulazu.
„Kako je onda ušao?“
Vratili smo snimak.
Danijel nije prošao kroz glavnu recepciju.
Ušao je kroz vrata pored kafića koja su radnici koristili za dostavu.
Policajac je pokazao prema torbi.
„Znači neko je namjerno stavio novac u vaš ormarić.“
„Ali zašto moj?“
Odgovor smo dobili mnogo brže nego što sam očekivao.
Telefon mi je zazvonio.
Nepoznat broj.
„Halo?“
Muški glas je rekao:
„Jesi našao torbu?“
Pogledao sam policajca.
Stavio sam poziv na zvučnik.
„Ko je to?“
„Ne pravi se lud. Ormarić 27. Uzmi svojih 500, ostalo donesi gdje smo se dogovorili.“
Policajac mi je rukom pokazao da nastavim razgovor.
„Gdje smo se dogovorili?“
Tišina.
„Ko si ti?“
Poziv je prekinut.
Svi smo se pogledali.
„Oni misle da ste neko drugi“, rekao je policajac.
Tada sam se sjetio nečega.
Kada sam došao u teretanu, recepcionerka mi nije trebala dati ormarić 27.
Prvo mi je pružila ključ broj 31.
Ali nije otvarao bravu.
„Izvinite, izgleda da se zaglavio“, rekla je i zamijenila ga sa 27.
Policija je pitala ko je prije mene trebao dobiti broj 27.
Recepcionerka je otvorila evidenciju.
Jedan čovjek rezervisao je termin u 17 sati.
Nikada se nije pojavio.
Ime: Nikola V.
Policajac je odmah provjerio broj telefona.
Nije postojao.
Lažni podaci.
„Znači neko je očekivao da će Nikola uzeti ključ 27.“
„A dobio sam ga ja.“
Plan je slučajno propao zbog jednog zaglavljenog ormarića.
Ali još uvijek nismo znali odakle 3.500 KM.
Danijela su pronašli iste večeri.
Njegova priča bila je još čudnija.
Tvrdio je da novac nije njegov.
„Dobio sam 100 maraka da ostavim torbu.“
„Od koga?“
„Čovjeka kojeg ne poznajem.“
Pokazao je poruke.
Neko mu je napisao da uzme torbu iz automobila parkiranog iza tržnog centra i ostavi je u ormariću broj 27.
Ključ je već bio sakriven ispod aparata za kafu kod ulaza.
„I nije vam bilo sumnjivo?“, pitao ga je policajac.
„Nisam znao šta je unutra.“
„Ali uzeli ste 100 maraka.“
Danijel je spustio pogled.
Policija je provjerila automobil iz poruka.
Bio je iznajmljen.
Ugovor je napravljen na ime čovjeka koji je prije tri mjeseca umro.
Tada je postalo jasno da ovo nije obična predaja novca.
Istraga je pokazala da je teretana korištena kao mjesto za razmjenu već nekoliko puta.
Neko bi ostavio novac u ormariću.
Druga osoba bi ga pokupila.
Ljudi koji su nosili torbe uglavnom nisu ni znali za koga rade.
A čovjek koji je trebalo da uzme moj ključ bio je samo još jedan posrednik.
Policija je odlučila da ne objavljuje da je novac pronađen.
Na moj telefon ponovo je stigla poruka:
„Sutra. 10:00. Stari parking iza stadiona. Ponesi 3.000.“
Očekivali su da sam uzeo svojih 500.
Policija je pripremila kovertu.
Nisam ja išao na parking.
Otišao je policajac u civilu.
U 10:07 pojavio se stariji muškarac na biciklu.
Uzeo je kovertu.
Odvezli su se za njim.
Nakon kilometar i po stao je ispred pekare i predao kovertu ženi.
Policija je nastavila pratiti nju.
Žena je nakon pola sata ušla u taksi i ostavila kovertu ispod sjedišta.
Taksista ju je pronašao.
Ali ni on nije bio glavni čovjek.
Dobio je poruku da kovertu odnese na određenu adresu za 50 KM.
Tek preko te adrese policija je došla do čovjeka koji je organizovao cijeli lanac.
Novac je poticao iz nekoliko prevara preko internet oglasa.
Ljudi su uplaćivali kapare za automobile, telefone i stanove koji nisu postojali.
Umjesto da novac ide direktno organizatoru, prolazio je kroz nekoliko ljudi i fizičkih predaja.
A ja sam sasvim slučajno sjeo usred svega.
Zbog pokvarenog ključa broj 31.
Nekoliko sedmica kasnije ponovo sam otišao u teretanu.
Recepcionerka me prepoznala.
„Koji ormarić želite?“
„Bilo koji.“
Pružila mi je ključ.
Pogledao sam broj.
27.
Odmah sam ga vratio.
„Ne taj.“
Počela se smijati.
„Zašto?“
„Prošli put sam u njemu pronašao 3.500 maraka.“
„Pa možda opet budete imali sreće.“
Uzeo sam ključ broj 14.
„To nije sreća.“
„Nego?“
Pogledao sam prema svlačionici.
„Sreća je kad u ormariću pronađeš samo svoje patike.“