„Izvinite, jeste li vi čovjek koji svako jutro ostavlja 50 KM ispod mog brisača?“
Poruka mi je stigla od žene koju nikada nisam upoznao.
Odgovorio sam:
„Nisam.“
Minut kasnije poslala mi je fotografiju.
Na njoj moj automobil.
Moje tablice.
I ruka koja stavlja novčanicu ispod brisača.
„To jeste vaš auto, zar ne?“
„Jeste. Ali to nije moja ruka.“
Žena se zvala Ivana i radila je u maloj apoteci.
Već pet jutara zaredom nalazila je po 50 KM na svom automobilu.
Ukupno 250 KM.
Prva dva puta mislila je da je neko pogriješio.
Treći put je ostavila poruku na staklu:
„Ne ostavljajte novac. Pogrešan automobil.“
Sljedećeg jutra dobila je novih 50 KM.
I cedulju:
„Nije greška.“
„Kakve veze moj auto ima s tim?“ pitao sam.
„Jutros sam čekala.“
Ivana je došla ranije na posao i sakrila se iza izloga.
U 6:40 pojavio se moj automobil.
Muškarac je izašao, stavio 50 KM ispod njenog brisača i odvezao se.
„Nemoguće. Moj auto je cijelu noć bio ispred zgrade.“
„Imam snimak.“
Poslala mi je video.
Ovog puta nije bilo sumnje.
Bio je to moj automobil.
Ali za volanom nisam bio ja.
Sišao sam na parking.
Auto je bio tu.
Zaključan.
Otvorio sam ga.
Ništa nije nedostajalo.
Pogledao sam kilometražu.
Nešto mi nije odgovaralo.
Dan ranije natočio sam gorivo i zapamtio broj.
Na satu je bilo oko 70 kilometara više nego što sam očekivao.
Neko je noću vozio moj automobil i vraćao ga prije nego što ustanem.
Odmah sam pomislio na rezervni ključ.
Imao sam dva.
Jedan kod sebe.
Drugi sam držao u ladici u stanu.
Ladica prazna.
Nazvao sam brata.
„Jesi li uzeo rezervni ključ?“
„Nisam.“
„Jesi li nekome dao?“
„Ne.“
Jedina druga osoba koja je posljednjih mjesec dana imala pristup mom stanu bio je majstor koji je mijenjao prozore.
Zvao se Saša.
Nazvao sam ga.
Nije se javio.
Policija mi je savjetovala da ništa ne radim sam.
Sljedeće noći automobil sam ostavio na istom mjestu.
Policajci su čekali u neoznačenom vozilu.
U 5:55 iz moje zgrade izašao je muškarac.
Prišao mom automobilu.
Otključao ga.
Bio sam potpuno zbunjen.
Nije bio Saša.
Bio je moj komšija Dragan sa trećeg sprata.
Poznavao sam ga godinama.
Policija ga je zaustavila prije nego što je krenuo.
„Dragane, šta radiš s mojim autom?“
Pogledao me kao da sam ja napravio problem.
„Vraćam dug.“
„Mojim autom?“
„Nisam imao drugi način.“
„Kakav dug?“
Onda je izvadio iz džepa kovertu.
Unutra 50 KM.
Ispostavilo se da Ivana nije bila slučajna žena.
Prije skoro godinu dana Draganova supruga se srušila na ulici.
Ivana je tada prolazila.
Pozvala je hitnu, ostala s njom i kasnije otišla u bolnicu da joj donese stvari.
Dragan je tek poslije saznao ko joj je pomogao.
Pokušao je Ivani dati novac.
Ona je odbila.
„I onda si odlučio da joj krišom ostavljaš pare?“
„Nije za nju.“
„Nego?“
„Za lijekove.“
Draganova supruga je nakon toga nekoliko mjeseci uzimala skupu terapiju.
Ivana joj je preko apoteke pomogla da pronađe povoljniju zamjenu i porodica je uštedjela dosta novca.
Dragan je sebi zacrtao da Ivani vrati 500 KM.
„Ali žena ti je rekla da neće novac.“
„Zato joj nisam ni rekao.“
„To i dalje ne objašnjava zašto koristiš MOJ AUTO.“
Tu je spustio glavu.
Njegov automobil je Ivana poznavala.
Da ga je vidjela, odmah bi znala ko ostavlja novac.
Moj nije.
„Kako si uzeo ključ?“
„Nisam ga ukrao.“
Prije nekoliko sedmica pronašao ga je na stepenicama.
Meni je rezervni ključ očigledno ispao iz kutije dok sam unosio stvari iz auta.
Dragan ga je uzeo.
Planirao mi ga vratiti.
Onda mu je pala na pamet njegova genijalna ideja.
„Znači pet noći kradeš moj automobil da bi nekome krišom davao novac?“
„Kad tako kažeš, zvuči loše.“
„Kako drugačije da kažem?!“
Policajac pored nas jedva je zadržavao smijeh.
Ivanu smo nazvali.
Došla je.
Kada je čula cijelu priču, prvo je deset sekundi gledala Dragana.
Onda mu je vratila svih 250 KM.
„Neću.“
„Ali—“
„Neću.“
„Onda ću opet ostaviti.“
Pokazala je prema policajcu.
„Probaj.“
Dragan je zaćutao.
Na kraju su se dogovorili da 500 KM uplati lokalnom udruženju koje pomaže porodicama da kupe lijekove.
Ja sam dobio rezervni ključ nazad.
I račun za gorivo.
„Koliko sam potrošio?“ pitao je Dragan.
„Ne znam.“
Pružio mi je 100 KM.
„Uzmi.“
„Previše je.“
„Ostatak za nerviranje.“
Uzeo sam 50.
Ostatak mu vratio.
Mislio sam da je sve završeno.
Sedmicu kasnije izlazim iz zgrade.
Ispod mog brisača — 50 KM.
Pogledam oko sebe.
Nigdje nikoga.
Ispod novčanice cedulja:
„Za gorivo. Nemoj zvati policiju.“
Odmah sam nazvao Dragana.
„Jesam li ti rekao da mi više ne ostavljaš novac?“
„Nisam ja.“
„Ko je onda?“
„Ivana.“
„Zašto bi ona meni ostavila 50 maraka?“
Dragan se počeo smijati.
„Rekla je da si zbog nas pet jutara ustajao ranije i išao u policiju.“
Nazvao sam Ivanu.
„Ne treba mi novac.“
„Znam.“
„Onda zašto?“
„Da vidim hoćeš li ga vratiti.“
„Hoću.“
„Odlično. Donesi ga u apoteku.“
„Zašto?“
„Treba mi sitno.“
Spustila je slušalicu.
Stajao sam pored auta s novčanicom u ruci.
Komšija sa balkona me ugledao.
„Našao pare?“
Pogledao sam prema njegovom spratu.
„Ne. Izgleda da je moj auto otvorio banku.“