Kada sam pronašao novčanik sa 12.000 maraka, nisam ni slutio da će me njegov vlasnik optužiti za krađu.
A još manje sam očekivao da ću tri dana kasnije sjediti na vlastitom vjenčanju, pored žene koju sam upoznao tek prethodnog jutra.
Sve je počelo jednog kišnog utorka.
Zovem se Luka, imam trideset četiri godine i vozim taksi već osam godina. Živim sam, nemam djevojku i moja majka me svakog vikenda pita kada ću se konačno oženiti.
Tog jutra u automobil mi je ušao stariji gospodin sa skupim odijelom.
„Do hotela Bosna, molim vas.“
Tokom vožnje neprestano je razgovarao telefonom.
Kada je izašao, na zadnjem sjedištu ostao je kožni novčanik.
Otvorio sam ga da pronađem dokumente.
Unutra je bilo dvanaest hiljada maraka i lična karta na ime Vlastimir Petrović.
Odmah sam pozvao hotel.
Recepcionerka mi je rekla da je gospodin već otišao.
Ostavio sam broj telefona i nastavio raditi.
Sat kasnije zazvonio mi je telefon.
„Ti si taksista koji je pronašao moj novčanik?“
„Jesam.“
„Donosi ga odmah u restoran Kod mosta.“
Kada sam stigao, Vlastimir je sjedio za stolom sa dvojicom muškaraca.
Pružio sam mu novčanik.
Prebrojao je novac.
Zatim me pogledao.
„Nedostaje pet hiljada.“
Zaledio sam se.
„Molim?“
„Bilo je sedamnaest hiljada.“
„Gospodine, pronašao sam dvanaest.“
Udario je šakom o sto.
„Misliš da sam budala?“
Ljudi su se okrenuli prema nama.
„Nisam ništa uzeo“, ponovio sam.
Vlastimir je izvadio telefon.
„Onda ćemo pozvati policiju.“
Osjetio sam kako mi lice gori.
Nisam imao dokaz koliko je novca bilo u novčaniku.
Policija je došla, uzela izjave i objasnila da će provjeriti okolnosti.
Vlastimir je tvrdio da sam ukrao novac.
Ja sam tvrdio da nisam.
Kada sam izašao iz restorana, prišla mi je djevojka u crvenom kaputu.
„Izvinite, jeste li vi Luka?“
„Jesam.“
„Moramo razgovarati.“
Predstavila se kao Nina.
Imala je dvadeset devet godina i bila je Vlastimirova kćerka.
„Moj otac vas je namjerno optužio“, rekla je.
Pogledao sam je zbunjeno.
„Zašto?“
„Zato što pokušava dokazati da su svi ljudi pokvareni.“
Pomislio sam da se šali.
Ali Nina je nastavila.
Njen otac bio je bogat vlasnik nekoliko firmi.
Prije godinu dana prevario ga je poslovni partner.
Od tada je postao opsjednut provjeravanjem tuđeg poštenja.
„Ponekad namjerno ostavlja novac i posmatra šta će ljudi uraditi.“
„I onda ih optužuje?“
„Ne uvijek. Ali ovog puta jeste.“
Osjetio sam bijes.
„Zašto mi to govorite?“
„Zato što znam da niste ništa ukrali.“
„Kako znate?“
Nina je izvadila telefon.
Pokazala mi je snimak iz očevog automobila.
Na njemu se vidjelo kako Vlastimir prije ulaska u moj taksi iz novčanika vadi pet hiljada maraka i stavlja ih u unutrašnji džep sakoa.
„Imate dokaz!“ uzviknuo sam.
„Imam.“
„Onda ga odmah predajte policiji.“
Klimnula je.
„Hoću.“
Sutradan je snimak predat policiji.
Vlastimir je morao priznati da je novac sam izdvojio.
Njegova optužba protiv mene nije imala osnova.
Ali tada se dogodilo nešto još čudnije.
Nina me pozvala na kafu.
„Želim vam se izviniti zbog oca.“
„Vi niste ništa krivi.“
„Znam, ali osjećam se odgovornom.“
Sjeli smo u mali kafić pored rijeke.
Razgovarali smo gotovo četiri sata.
Saznao sam da je Nina završila ekonomiju, ali da radi kao učiteljica plesa.
Otac joj je stalno govorio da je to gubljenje vremena.
„Želi da se udam za sina njegovog poslovnog partnera“, rekla je.
„A ti?“
Nasmijala se.
„Radije bih se udala za prvog taksistu kojeg sretnem.“
Nasmijao sam se.
„Pazi šta govoriš.“
Pogledala me ozbiljno.
„Zapravo, imam jednu ludu ideju.“
Objasnila mi je da je otac za subotu organizovao veliku porodičnu večeru na kojoj je planirao objaviti njenu vjeridbu.
„Hoću da dođeš sa mnom i predstaviš se kao moj vjerenik.“
Gotovo sam prosuo kafu.
„Molim?!“
„Samo jednu večer.“
„Tvoj otac me juče optužio za krađu!“
„Upravo zato.“
Gledao sam je nekoliko trenutaka.
Onda sam se počeo smijati.
„Ovo je najluđa ponuda koju sam ikada dobio.“
„Znači, pristaješ?“
Razmislio sam.
„Pristajem.“
U subotu sam obukao jedino odijelo koje sam imao.
Nina me dočekala ispred restorana.
Izgledala je predivno.
„Spreman?“ upitala je.
„Nimalo.“
Ušli smo držeći se za ruke.
Vlastimir je sjedio na čelu stola.
Kada me ugledao, gotovo se zagrcnuo.
„Šta on radi ovdje?!“
Nina se nasmiješila.
„Tata, upoznaj mog vjerenika.“
Nastala je potpuna tišina.
„To je taksista!“
„Znam.“
„Optužio sam ga za krađu!“
„Neosnovano“, odgovorila je mirno.
Vlastimir je ustao.
„Nina, prestani sa ovom predstavom!“
Ona mu je prišla.
„Tata, cijelog života pokušavaš odlučivati umjesto mene. Danas je tome kraj.“
„Ali ja želim samo najbolje za tebe!“
„Onda me pusti da sama biram.“
Dugo su se gledali.
Na kraju je Vlastimir sjeo.
Prvi put nije imao odgovor.
Poslije večere Nina i ja izašli smo na terasu.
„Hvala ti“, rekla je.
„Nema na čemu.“
„Znaš, možda sam malo pretjerala.“
Nasmijao sam se.
„Malo?“
Pogledala me.
„Hoćeš li me sutra pozvati na pravi sastanak?“
Srce mi je ubrzano zakucalo.
„Hoću.“
I tako je počelo.
Viđali smo se svakog vikenda.
Zatim gotovo svakog dana.
Nina me upoznala sa svojim prijateljima, a ja nju sa svojom majkom.
Majka je bila oduševljena.
„Konačno si našao normalnu djevojku!“
Nina se nasmijala.
„Da samo znate kako smo se upoznali.“
Tri mjeseca kasnije Vlastimir me pozvao na razgovor.
Očekivao sam novu svađu.
Ali pružio mi je ruku.
„Luka, dugujem ti izvinjenje.“
Prihvatio sam je.
„Dugujete.“
„Bio sam nepravedan prema tebi.“
Klimnuo sam.
„Jeste.“
Vlastimir se nasmijao.
„Nisi čovjek koji lako zaboravlja.“
„Ne, ali mogu oprostiti.“
Godinu dana kasnije zaprosio sam Ninu.
Pristala je.
Na našem vjenčanju Vlastimir je održao govor.
„Prije godinu dana mislio sam da novcem mogu provjeriti karakter svakog čovjeka.“
Zastao je.
„A onda sam upoznao zeta koji mi je pokazao da se poštenje ne kupuje.“
Svi su zapljeskali.
Nina me uhvatila za ruku.
„Znaš šta je najluđe?“ prošaputala je.
„Šta?“
„Da nisi pronašao onaj novčanik, nikada se ne bismo upoznali.“
Nasmiješio sam se.
„A da tvoj otac nije bio toliko tvrdoglav, možda bih još vozi
o sam.“
Danas imamo malu plesnu školu.
Ja i dalje povremeno vozim taksi.
A Vlastimir?
On više ne ostavlja novčanike po automobilima.
Ali svakog Božića donese mi kovertu.
Unutra je uvijek ista poruka:
„Za najpoštenijeg taksistu kojeg sam ikada nepravedno optužio.“
I svaki put mu odgovorim:
„Sljedeći put samo platite vožnju.“