„Ko je ostavio bebu ispred moje prodavnice?!“
Vlasnik male pekare istrčao je na ulicu držeći cedulju u ruci.
Na klupi ispred ulaza stajala su dječja kolica.
Unutra beba, možda šest mjeseci.
Spavala je.
Na kolicima poruka:
„Vraćam se za 10 minuta. Molim vas, pripazite na njega.“
Problem je bio što je prošlo skoro 40 minuta.
Ja sam tog jutra sjedio u pekari i pio kafu.
Vlasnik Haris već je pozvao policiju.
„Ko normalan ostavi bebu ispred pekare?“ govorio je.
Jedna žena je prišla kolicima.
„Možda je majci pozlilo.“
Drugi čovjek je rekao:
„Možda ju je neko namjerno ostavio.“
Za pet minuta pola ulice je imalo svoju teoriju.
A onda se beba probudila.
Počela je plakati.
Haris je problijedio.
„Ja ne znam ništa s bebama.“
„Ni ja.“
Žena koja je stajala pored nas uzela je bebu u naručje.
Odmah se smirila.
Policija je stigla nekoliko minuta kasnije.
Pregledali su okolne kamere.
Na snimku se vidjela mlada žena kako gura kolica.
Stala je ispred pekare.
Napisala poruku.
Ostavila kolica.
A onda potrčala prema drugom kraju ulice.
„Zašto trči?“ pitao sam.
Policajac je premotao snimak.
Na drugoj kameri vidjeli smo je kako ulazi u zgradu udaljenu oko 200 metara.
Policajci su otišli tamo.
Vratili su se nakon deset minuta.
Bez žene.
„Nema je.“
„Kako nema?“
„Zgrada ima drugi izlaz.“
Situacija je počela izgledati mnogo ozbiljnije.
Onda je Haris primijetio nešto.
„Čekajte.“
Pokazao je prema kolicima.
Na ručki je visila mala kartica.
Na njoj broj telefona.
Nazvali smo.
Javio se muškarac.
„Halo?“
„Da li poznajete bebu po imenu Luka?“
Čovjek je zaćutao.
„Gdje je?!“
„Ispred pekare.“
„Dolazim!“
Pet minuta kasnije stigao je automobil.
Muškarac je istrčao.
„Luka!“
Uzeo je bebu i počeo ljubiti po glavi.
„Vi ste otac?“ pitao je policajac.
„Ujak.“
Zvao se Nemanja.
„Gdje je majka?“
„Moja sestra Ana.“
„Znate li gdje je?“
„Trebala je biti kod kuće.“
Nazvao ju je.
Telefon ugašen.
Nemanja je počeo paničiti.
„Ona nikada ne bi ostavila dijete.“
Policija je ponovo otišla do zgrade u koju je Ana ušla.
Ovog puta sa Nemanjom.
Ja sam mislio da je priča za mene završena.
Nije.
Dvadeset minuta kasnije Harisu je zazvonio telefon.
Policija.
Pronašli su Anu.
Bila je u stomatološkoj ordinaciji na drugom spratu.
„Kod zubara?“ pitao sam.
Haris je samo gledao telefon.
Da.
Ana je tog jutra šetala sa bebom kada joj je iznenada pukao zub.
Bol je postala nepodnošljiva.
Ušla je u prvu ordinaciju koju je pronašla.
Stomatolog joj je rekao da mora odmah izvaditi zub.
„Pa zašto je ostavila bebu napolju?“
Nije.
Tu je nastao cijeli nesporazum.
Ana je ispred pekare srela svoju prijateljicu Sarju.
Zamolila ju je:
„Možeš li deset minuta pričuvati Luku dok odem do zubara?“
Sara je pristala.
Ana je otišla.
Ali nakon dvije minute Saru je nazvao muž.
Njena majka je pala kod kuće.
Sara je panično morala otići.
Nije mogla uvesti kolica u pekaru jer je unutra bila gužva.
Zato je napisala poruku:
„Vraćam se za 10 minuta. Molim vas, pripazite na njega.“
Mislila je da će Haris vidjeti kolica kroz izlog.
Planirala se vratiti.
Ali nije mogla.
U panici je zaboravila da nema Anin broj jer su se njih dvije godinama dopisivale samo preko društvenih mreža.
„Znači majka nije ostavila bebu?“ pitao sam.
„Nije.“
„Ujak nije znao ništa?“
„Nije.“
„A mi smo skoro sat vremena pravili kriminalističku istragu zbog zuba?“
Haris se nasmijao.
„Izgleda.“
Ana je ubrzo stigla.
Jedna strana lica bila joj je natečena.
Kad je vidjela policiju ispred pekare, skoro se onesvijestila.
„Šta se dogodilo?!“
Nemanja joj je pružio Luku.
„Ništa. Tvoj sin je samo upoznao pola grada.“
Ana je tada saznala cijelu priču.
Prvo je zagrlila dijete.
Onda je nazvala Saru.
Neću ponavljati taj razgovor.
Recimo samo da Sara više nikada nije dobila zadatak da „pričuva nešto deset minuta“.
Mislio sam da ćemo svi otići kući.
Ali Haris je uzeo onu cedulju i zalijepio je iza kase.
„Zašto je čuvaš?“ pitao sam.
„Da se sjećam dana kada sam skoro postao otac.“
„Nisi ni držao bebu.“
„Upravo zato sam bio odličan otac.“
Nekoliko mjeseci kasnije ponovo sam došao u pekaru.
Ana je sjedila za stolom.
Luka u kolicima.
Haris mu je donio malu kiflu.
„Na račun kuće.“
Ana se nasmijala.
„Nemoj ga navikavati.“
Haris je pokazao prema staroj cedulji koja je još stajala iza kase.
„Gospođo, ovaj čovjek mi još duguje 40 minuta čuvanja. Kifla je najmanje što mogu dobiti zauzvrat.“